Početna / Kolumne / Gost Kolumnist / Bekstvo iz Vučića

Bekstvo iz Vučića

marinaabramović

 

teofilpancic
Piše: Teofil Pančić

Što više o ovome razmišljam, to mi izgleda sve logičnije: svi mi, i cela ova zemlja s nama, verovatno uopšte ne postojimo „u stvarnosti“; mi stanujemo samo u snu jednog čoveka, mi smo izmaštani statisti njegove privatne psihodrame. Ako se sanjač probudi, najebali smo: raspršićemo se kao avetinje, jer to i jesmo. U nešto optimističkijoj verziji: stvarni „mi“ pak negde postojimo, ali ne možemo da dopremo do sebe – opet, zato što smo zarobljeni u snu onog već spominjanog; da bismo se uopšte mogli susresti i spojiti sa svojim realnim egzistencijama, prvo bismo morali da se oslobodimo iz tog psihozatočeništva.

Ne, nisam gutao lude gljive niti farmakološke psihoaktivne supstance, nego samo pokušavam da objasnim (najpre samom sebi) „kako je sve ovo moguće“, a da mi to objašnjenje ne zazvuči sasvim idiotski i izuzetno uvredljivo. Plus depresivno. U tom kontekstu, neka vrsta psihodeličnog tumačenja Ovoga Nečega po čemu tumaramo kao po nekakvoj pustinji realnosti deluje mi kao manje strašno od odviše banalne istine da smo naprosto samoizručeni u ruke jednog pretencioznog diletanta krajnje mračne istorije, smušene sadašnjosti i nevesele budućnosti, te njegovih još neverovatnijih posilnih, batlera, majordoma, ađutanata i adlatusa, inače sve od reda braće i sestara, pošto su svi do jednog i jedne iz istog legla: od Zla oca i Još Gore majke.

Da se razumemo, odavno ja podozrevam da s „našim“ učešćem u stvarnosti nešto fundamentalno nije u redu, ali ono što je definitivno prevagnulo na stranu gornjeg „zaumnog“ tumačenja jesu reči Maje Hidžab Gojković, koja je onu stupidnu i sramnu izložotinu (nemam razloga, osim sasvim formalnih, da za To koristim reč „izložba“) u beogradskoj galeriji Progres, a gde „vise“ radovi svih – ne baš ni tako brojnih – koji su zucnuli nešto protiv Aleksandra Vučića i njegove kamarile, nazvala „konceptualnom umetnošću, nešto poput Marine Abramović“.

Da, ona je to rekla – baš to i baš tako. I sasvim javno i pod svojim imenom: nije bila čak ni skrivena hidžabom. E sad, kontam ja, da živimo u „pravoj“ realnosti, ovako bi nešto bilo sasvim neizgovorljivo i upravo nezamislivo da se izgovori, a čak i ako bi se nekom nastranom greškom u sistemu Uopšte Mogućih Događanja našla neka takva mudrica koja bi to izrekla, tog bi joj trenutka nebo u znak protesta ljosnulo na glavu, čime bi osnovni logički poredak sveta ipak bio iznova uspostavljen. Otuda možda ni mentalna oštećenja koja bismo neizbežno pretrpeli direktnom izloženošću zračenju te izjave ne bi bila trajna. Ovako, bogme… Mrka kapa. Konzervativna procena govori da je oko 16 hiljada triliona moždanih vijuga građanki i građana Republike Srbije starih od 7 do 87 godina trajno i neopozivo uništeno neopreznim i nezaštićenim izlaganjem dejstvu tih reči osobe koja u psihodeličnom svetu u kojem smo zatočeni obavlja funkciju predsednice parlamenta. I kako da se onda ne nadam da taj svet ipak nije „prava“ realnost, nego da je ova negde drugde?! Tja, još samo da nađemo izlaz odavde, pa da begamo!

 

vučić

 

Sasvim ozbiljno, ovo-u-čemu-živimo odavno je transcendiralo „čisto politički“ problem i postalo je parafenomen psihološke naravi, sa ozbiljnim etičkim, zdravstvenim i dakako moralnim implikacijama. U tom je smislu možda i dobro što je famozna Izložotina napravljena, jer je ona nesumnjivo jasan trag o naravi Ovoga U Čemu Smo, jer nakon nje više niko ne može da se pozove na naivnost i neobaveštenost i nastavi spokojno da tvrdi kako živimo u nečemu što ima makar i konture normalnosti.

Zanimljivo je kako je manje-više svima izmicao jedan apsolutno božanstven detalj: tzv. Informativna služba SNS, koja je navodno priredila ovu Izložotinu (oni koji vole da tvrde da su dobro obavešteni tipuju da su pravi autori profiji iz jedne notorne Agencije za prodaju magle, kopanje nozdrvnih ruda, presipanje šupljina u praznine, rasipanje tuđih para i gubljenje vremena) saopštila je da je u narečenom prostoru izložen samo manji deo (2.523 artefakta, ako sam dobro zapamtio) od „necenzurisanih laži“ o Voljenome i njegovoj bratiji, a da je puni broj tih nepodopština, ne držite me za reč, ali recimo 6.742, tako nekako.

E sad, zamislite ljude koji uredno broje i evidentiraju tzv. negativne sadržaje o nekoj stranci, vladi, predsedniku?! Kako se – a bogme i zašto i čemu? – to uopšte može izbrojati u demokratskom i otvorenom društvu? Kako je ostalom moguće imati iole relevantan uvid u sve što se o bilo kome i čemu govori i piše, utoliko pre što su ovde ubrojani i tvitovi i fejsbuci i svakakva čudesa iz sive zone između privatnog i javnog? Zamislite samo da vam iz američke Demokratske stranke, recimo, zgroženo saopšte da su „O predsedniku Obami objavljena 12.493 negativna medijska sadržaja“, uključujući i onaj kad ga je ugledni mislilac Musavi Džo iz Oklahoma Sitija (preko dana točilac goriva na benzinskoj pumpi) na svom zatvorenom fejsbuk profilu nazvao „napornim seronjom“?! Ne, ne možete da zamislite, naprosto zato što i Obama i njegova „informativna služba“ i građani njegove zemlje stanuju u stvarnosti, kakvoj-takvoj, dalekoj od idealne, ali ipak.

A mi za to vreme glavinjamo beskrajnim zavojitim hodnicima Vučićeve glave (prenakrcanim samo i jedino fotošopiranim autoportretima, bajdvej) panično tražeći izlaz, sve manje se nadajući da ćemo ga naći, pa i tome da još uopšte ima sveta negde napolju, onog pravog, onog u kojem nebesa neizbežno padaju na glavu onima koji prekardaše sa drskim budalaštinama i drugim ritualnim uneređivanjima po pameti i časti umereno razumnih i normalnih ljudi. Vremena je sve manje, nade je sve manje, ali opet, vredi kopati, slutim da Stvarnost ipak nije daleko, ponekad začujem poneki njen odjek, zato se ne treba prepuštati malodušnosti, jer baš bi to voleo onaj koji nas prepredeno ubeđuje da Napolju nema ničega. Naprotiv, Napolju je sve, a Unutra, pravo da vam kažem, nema ničega. Zato toliko i zveči.

Preuzeto sa stranice autonomija.info

 


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Naši dani na Sceni Ribnjak

  Sinoć je na Sceni Ribnjak odigrana predstava Naši dani, prema tekstu Radoja Domanovića ( …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

seventeen − 5 =