Beznađa

beznađa

 

Sedeo je i gledao u jednu tačku na školskoj klupi. Tačka je bila stvarna, nastala upornim bušenjem šestara, nastala iz nekog besa ili želje da se nečije ime ucrta zauvek. Tačka je bila stvarna, a on nestvaran, nestvaran za sebe, za ono što je osećao, ono što je želeo i to što je živeo. Tu je a nije tu.
Poluglasno reče, ”Šta tražim ja ovde?” Ustao je, napustio učionicu i više se nije vraćao. Imao je sedamnaest godina.
Počeo je rat. Jedne večeri na njegova vrata su zakucali neki uniformisani ljudi i odveli ga neznano gde, obukli ga u nekakvu uniformu, dali mu nekakvu pušku i rekli mu da puca. Pucao je i pucao je i pukao je. Jedne večeri skinuo je onu uniformu sa sebe, bacio onu pušku i otišao.
Rekao je poluglasom sebi tada: ”Šta tražim ja ovde?”
To ovde je bilo puno mržnje za sve one koji nisu znali šta će ovde, pa je on svoje ovde morao da potraži na nekom drugom mestu.
Ležao je između džakova brašna u kamionskoj prikolici ne videvši ništa. Oko njega tmina. Kamion je stao i čuo je galsove. Nije razumeo šta pričaju. Kada je kamion ponovo krenuo, znao je da je otišao.
Prošlo je već pet godina otkako je ovde, na novom tlu za svoje korake. Nekako je išlo. Ljudi su ga ostavili na miru, niko ga ništa nije pitao, nisu se okretali za njim, postao je jedan od njih.
Išao je ulicom, hodao bez cilja, nije imao kuda stići. Gledao je zgrade, ljude u prolazu kako nekuda žure, gledao je oko sebe i opet se zapitao, ”Šta tražim ja ovde?”
Bio je u vozu, sedeo je tako da je gledao unazad, gledao kako mu iz vidokruga nestaju čitavi drvoredi, šume, brda, kako zvezde nestaju.
Vraćao se. Nije znao kud, samo je znao da se vraća.

 

beznađa1

 

– Eeee, moramo se videti danas…
– Važi, zvaću te posle.

Tog dana je bio potpuno konfuzan, sve mu se u glavi izmešalo, problemi, nadanja, razočarenja, nerazumevanja… Sedeo je spuštene glave skoro do kolena, bez snage da bilo šta kaže.
Sam, potpuno sam.

Ona je pak razapeta između dnevnih obaveza, posla, jurnjave i svega ostalog što je tištilo potpuno zaboravila da ga pozove.

Morao je da izađe, činilo mu se kao da se zidovi sobe pomeraju i da će ga na kraju zgnječiti. Krenuo je nesvesno, bilo gde. Kroz glavu mu se i dalje sve mešalo, čekao je poziv, njen glas koji će sve to odagnati, proterati zauvek, osloboditi ga. Hodao je i čekao.
Izgubljen prelazi ulicu, nemoćan da bude svestan, nije video da je iskoračio ispred automobila. Ležao je na leđima. Nebo se okretalo, u oblaku je video njen lik, čekao je da telefon zazvoni, onda mrak.

Probudila se sa užasnom glavoboljom, popila lek, uzela telefon i okrenula njegov broj. Zvonio je, niko se nije javljao.

 


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

BJELOGLAVI SUPOVI ODLETJELI U SMRT (je li ovo kraj SUPer priče?)

I tako pjevaju Joe Cocker i Jennifer Warnes: ”Tko zna što donosi sutra u svijetu …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

2 × 3 =