Početna / Kolumne / Gost Kolumnist / DUGA SENKA NAD NAMA: Podgrevanje Hladnog rata

DUGA SENKA NAD NAMA: Podgrevanje Hladnog rata

Cold war Putin and Obama

 

miloš vasić

 

 

 

 Piše: Miloš Vasić

 

 

 

Većina vas pojma nema o tome šta je Hladni rat bio. Uglavnom niste bili ni rođeni, ili ste bili premladi. Načuli ste – neki među vama – da je tako nešto postojalo. Neko je možda ponešto i čitao na tu temu – nadam se. Tako da me nimalo ne čudi što nikome, osim nas matorih, na pamet ne pada poređenje ovih naših najnovijih događaja sa Hladnim ratom čija se duga senka opet nadvija nad nama.

Nekada sam, kao klinac, početkom pedesetih godina, sedeo uha priljubljenog uz onaj „Kosmaj“ radio, znate onaj drveni sa okruglom skalom i crveno-plavom kazaljkom za talasne dužine i noćima slušao sve moguće vesti. Svi smo, pa i mi deca, bili jako svesni krize i napetosti u tim vremenima. Samo što nas je prošao Informbiro, a tamo već sve gore vesti: Sovjeti pukli hidrogensku bombu; jedni drugima obaraju avione nad morima; nagomilavaju trupe i prete; u Indokini, danas Vijetnam, pokušavaju da na presto popnu onog Bao Daja koji im se skriva po pariskim kafanama, jer nije budala i vidi da Ho Ši Minu ide dobro; Kina bi da napadne Formozu (srpski: Tajvan), ama se ne usuđuje baš; oko Trsta se natežemo: te zona A, te zona B, ali avione rušimo i samo što se nismo pokarabasili sa dojučerašnjim galantnim saveznicima. Mi klinci trčimo za gardijskom bleh-muzikom iz Savske ulice sve do Trga Republike gde se kliče „Trst je naš i pola Gorice!“, dok nas milicija za uši ne izvuče i ne otera kućama. Vesti na radiju – tada, neka je slava i hvala Gospodu, barem nije bilo televizije – slušaju se pomno celoga dana; slatka jeza trese osiromašenu i ratom upropašćenu Evropu. E, to vam je bio Hladni rat na početku. Posle se malo smlačio: rat u Koreji, kineska granatiranja neka dva blesava ostrvceta pred Formozom (Kvemoj i Matsu), ponovljena rušenja raznih aviona po Crnom moru i oko Kavkaza, iz radija šapuću Glas Amerike (voli vas Grga Zlatoper), Radio London (BBC) i Radio „gavaritj Maskva“; čovek, pogotovo ako ima sedam-osam godina, treba sve to da čuje ne bi li doneo kakav-takav zaključak. Stvar se – kad se danas toga setim – svodila na elementarnu dilemu: hoće li ili neće doći do globalnog termo-nuklearnog rata i ako dođe – šta će posle biti.

Na svu našu – i vašu – sreću, do toga nije došlo. Uzeli se ljudi u pamet. Umesto nuklearnog holokausta na mah, usledio je niz „lokalnih“ ratova sa skoro istim gubicima u ljudskom životima, što traje do dana današnjeg. Posle Indokine, Koreje i Malaje došla je kubanska kriza, pa Vijetnam, pa Bijafra, pa izraelsko-arapska serija, pa sve ostalo čega se neki od vas prisećaju. Suština Hladnog rata bila je otprilike ova: pošto nećemo da ratujemo jedni s drugima (toliko ludi nismo), ima ko će to da radi za naš račun. Pa su i jedni i drugi počeli da vrbuju i naoružavaju kojekakve bezgaćnike i dripce širom planete da ratom uvode „narodne“ i „demokratske“ režime. To uglavnom nije dobro završavalo: uzmite Vijetnam i Afganistan kao primere.

Onda je svet izgubio tu „bipolarnost“, kako bismo rekli, jer je SSSR prdnuo u čabar, pa smo desetak-petnaest godina imali malo mira, dok se nisu opet raspomamili. Ispalo je da neravnoteža nije dobra, a to smo mogli da naslutimo; sada imamo dvostruko lošu situaciju: jedni su se razmahali, a drugi se polako dižu na noge, jako uvređeni i poniženi, sa apetitima u skladu sa poniženjem. Čekajte, polako: i mi smo neka belosvetska sila, ne možete mimo nas kako vam se ćefne i u tom pravcu.

hladnirat1Šta, dakle, imamo danas? Imamo podgrevanje Hladnog rata. Jedni se zavlače drugima pod prozore; drugi zveckaju oružjem i prete. Putinova Rusija odjednom se prisetila svoje veličine i snage: slušam svakoga dana na radiju (Sputnjik) hvalospeve ruskom oružju i svako malo o presretanju ili obaranju raznih aviona – kao nekad. S druge strane pljušte iste one hladnoratovske optužbe: te šta radite po toj Siriji, itd. Puno Sredozemlje ratnih flota koje se gledaju preko nišana (radarskih ekrana, to jest). Rusija gloda istok Ukrajine, Krim je već klopnut i održava se stanje ni rata ni mira, što je uvek zgodno. Zbunjena evroatlantska strana ne zna šta bi: valja se prilagoditi novom odnosu snaga, a od toga smo se odvikli još 1989, kada je „ruski vitez izdahnuo u svom oklopu“, kako je to Džon Le Kare voleo da kaže. Naravno – kad smo kod Le Karea – da i špijunaža prati igru: opet ubijamo naše izdajnike poput tog Litvinjenka, a čuvamo njihove, poput Snoudena.

Ni mediji ne izostaju: ruska propaganda sve je šira i nasrtljivija, mada pristojnija nego u vreme pravog Hladnog rata. Zapad se oko toga uznemirio i sada imamo ono što Rusi zovu „informacijski rat“ i tretiraju ga – s pravom – kao vid oružane borbe.

Ovde kod nas to se vidi na prvi pogled: proizvodi se veštačka podela na proruske i protivruske snage. Ruska propaganda oslanja se na radikale, Rogozin ide u posetu Šešelju, a nacionalistički i profašistički „analitičari“ dobijaju lepu minutažu na Radio Sputnjiku. Opet je podgrejana stara zabluda o panslovenskom pravoslavnom bratstvu Srba i Rusa; ona gđa Guskova i onaj Aleksandar Dugin, „evroazijski geopolitičar“, šapuću sablažnjiva obećanja. Toma Nikolić bi i dalje da živi u „ruskoj guberniji“, pa sve i ne bio gubernator – ako treba. Vladajuća koalicija ubi se od udvaranja Rusima, po Tadićevom principu: i Rusija i Evropa, kao da to može. Plašim se da ne može: i Sloba je 1999. gajio puste nade da će ga Rusi podržati uz pretnju Trećim (i poslednjim) svetskim ratom; nije upalilo – ko bi normalan išao u takav rizik zbog jednog Slobe? Setite se samo ne komične epizode sa ruskim bataljonom koji je juna 1999, zapucao iz Bosne u Prištinu, sve praćen hlebom, solju i rakijom usput, da bi zakasnio na Kosovo i odande se podvijenog repa povukao malo kasnije; ni provijanta nisu imali, nego su ih britanski vojnici hranili suvim obrocima.

Nadam se da će ovaj podgrejani Hladni rat biti samo farsa u poređenju sa onim pravim. Tada su bombarderi nosili prave nuklearne bombe i tada su prave balističke rakete (a ne ove hrvatske) bile zaista spremne i nanišanjene. Malo je falilo. Danas znamo za desetine slučajeva u kojima je globalni termonuklearni rat sprečen samo zahvaljujući prisebnosti pametnih pojedinaca. Scenariji („sineopsisi“) poput onog iz filma „Dr Strendžlav“ više nisu mogući (tada su bili). Sve to, međutim, ne smeta ove nove, sve glasnije, narastajuće hladne ratnike da nas i dalje zastrašuju, da prete i da se kurče svojim sve modernijim naoružanjem koje još nismo ni videli u stvarnoj upotrebi na terenu (S-300 i S-400, na primer, ali ni Patriot, koji nikada ništa nisu pogodili). Konačno, za svaku pohvalu su nadanja naših vladajućih naprednjaka da će uspešno imitirati Titovu politiku nesvrstavanja, sve ulizujući se i Rusiji i Evropi i Americi istovremeno. Nisu to ona vremena, braćo naša i sestre slatke; tada se znao red, a danas imamo jedno vrenje iz kojega niko ne zna šta će izaći. Mogu Turci Rusima i obrnuto da poobaraju desetine aviona, to neće dovesti do pravog rata; to smo već imali pedesetih godina, pa šta? Umesto da podgrevaju onaj Hladni rat, bolje bi im bilo da vide šta će sa Saudijskom Arabijom i njenim vehabijskim klijentima širom sveta.

Izvor:  autonomija.info

 


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Ljevica stavlja netoleranciju na pijedestal

  Što danas znači kada netko kaže da je politički orijentiran “lijevo” ili “progresivno”? Ovo …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

5 + 19 =