Početna / Svaštarnica / Emocije su primarne

Emocije su primarne

damirnikšić2

Zdrav razum je, čini mi se, pomalo precijenjen. I “u nas” i u svijetu.

U ova najnovija vremena multikur*evizma u kojima svi traže svoja prava ( “entitled nation” kako se to zove) brkajući prava sa privilegijama, tj. insistirajući na pravu na privilegije, izbirljivi, zanovjetni, razmaženi konzumeri savremenih iluzija kakvi jesmo,  argumenti zdravog razuma su postali, ako ne surovi, brutalni i, da kažem, nehumani, a ono poprilično ograničeni, zar ne? Nedovoljni. Ekskluzivni. Oni mogu važiti i djelovati samo u domenu zdravog razuma. Oni prestaju da važe i djeluju u domenu npr. bolesnog i pomućenog uma. Hoću reći: oni ne važe za sve nas.

Evo na primjer: bolesni i pomućeni um će odbaciti svaki zdravorazumni argument. Po tome se bolesni i pomućeni um prepoznaju kao takvi: oni po definiciji odbacuju argumente zdravog razuma, tj. odbijaju čuti glas razuma. I u tom nastojanju često postaju iracionalni i nasilni. Znači zdrav razum ne dopire do bolesnog i pomućenog uma. On ga prosto iritira. Provocira ga na nasilnu reakciju.

Zdrav razum je broj jedan uzrok svog nerazumijavanja i svih nesporazuma. Jer da nema zdravog razuma: ne bi se imalo šta razumjeti pogrešno. Ne bi se imalo koga razumjeti pogrešno. Ne bi insistirali na tome da je neko nekoga ili nešto pogrešno shvatio jer ne bi postojalo šta da se shvati ispravno. Tako da niko ne bi bio privilegovan tim da je u pravu i da shvata nešto ispravno, dok na drugoj strani niko ne bi bivao isključen iz procesa shvatanja jednostavno zato što ne bi postojalo šta da se shvati i što bi svi bili ravnopravno neshvatljivi.

I kakva onda korist od zdravog razuma ako samo stvara konfuziju i ako ne dopire do svih?

Štetnost zdravog razuma po zdravlje nacije

Zdrav razum za današnje standarde ne samo da je opasan, da je smetnja, već u najmanju ruku nije praktičan, tj. potpuno je nepotreban i prevaziđen.

Zdrav razum kao prvo nije pragmatičan. Da je pragmatičan – progledao bi kroz prste maloumnima, slaboumnima i umobolnima, populaciji pomućenog razuma i imao bi veći dio “umnog spektra” na svojoj strani.

Ako analiziramo glasačko tijelo “u nas” i u svijetu – racionalizam nema nikakvu političku budućnost. Racionalizam je elitistički. I ne samo to.

Može se slobodno reći da je zdrav razum netolerantan. On zapravo nije nimalo “demokratičan”. Iz prostog razloga što ne pokriva čitavu populaciju, što ne važi za neke, a pri tome je i isključiv jer neće da se prilagodi, neće da se nađe “na pola puta” sa slaboumnima, maloumnima, umobolnima pomućenog razuma, da posluša malo i njihovu volju, da uzme u obzir i njihove ambicije, njihove ciljeve, snove, želje i htijenja…

Možda bi bilo pretjerano nazvati zdrav razum tiraninom, ali činjenica je da ne toleriše slaboumnog, maloumnog, nema razumijevanja za pomućen razum i ima vrlo loš odnos prema bolesnom i pomućenom umu. Ne osjeća nikakvu empatiju, nikakvo razumijevanje iracionalnog. Isključuje iracionalno.

Danas svaki fašista može s pravom reći i ustvrditi da nacionalizam nije ni blizu fašistički koliko je to zapravo racionalizam. Racionalizam naprosto zanemaruje, marginalizira, diskriminira, diskredituje ostrašćenost i emocije masa, gnjev i huju naroda. A to nije dobro. Nije demokratski.

Racionalizam zapostavlja ljubav: ljubav prema sopstvenom narodu, ljubav prema naciji, prema domovini, ljubav prema Bogu; svu tu opojnu ljubav koja je u stanju da nam zamuti razum do te mjere da čupamo grkljane jedni drugima.

Čovjek može da se razboli od silne ljubavi. Teški su to jadi.

Tu čudnu i slatku bolest, tu toksičnu i zaraznu ljubav prema Bogu, domovini, naciji i narodu, tu romantičnu epsko-lirsku ljubav koja opravdava sva sredstva valja znati uvažiti, razumjeti, pa na kraju krajeva i komunicirati.

A zdrav bolesnog ne razumije. Racionalizam nikada neće “osjećati” onako kako nacionalizam osjeća jer racionalizam je racio, čist razum. A niđe duše.

Zato bolesne, ostrašćene, emotivne, maloumne i slaboumne mase od ljubavi i zbog ljubavi pomućenog razuma i rasuđivanja trebaju svoje sopstvene vođe, svoje predstavnike koji ih razumiju i koje oni najbolje razumiju.

Društvo koje se razbolilo, koje boluje od tolike silne ljubave, tj. bolesno društvo, mora imati vođe, predstavnike i poslanike koji govore ono što masa osjeća. A masa raje se ne nikako ne osjeća dobro. Nije im dobro. Psihički. Ama baš nikako. Ne boluju oni zbog manjka posla i novca, već od viška ljubavi i slobodnog vremena.

Zdrav razum ima milion želja, a bolestan samo jednu: da natovari nekome krivicu za svoje ljubavne jade i naplati mu to sve. Bolestan um živi za to.

I šta se onda čeka?

Racionalna elita

Racionalnost je luksuz u ovoj zemlji. Zdravorazumnih je vrlo malo. To je jedna zanemariva brojka. To je elita koja se gubi u uzburkanom moru ljubavnih intriga, masovnih hipnoza, iluzija, psihoza i emocija, kolektivnih strahova, kolektivnog znanja, kolektivnog nesvjesnog u narodu.

Bolest društva je, generalno govoreći, masovna pojava dok je zdrav razum prava rijetkost u jednom, od silne ljubavi i dobrote, bolesnom društvu kao što je naše. Nema zdravog razuma ni za lijeka. A i ako ga ima to su uglavnom pojedinci. Izolovani slučajevi. Šačica ljudi. Prava rijetkost.

Premalo ih je da bi se čitavo jedno bolesno društvo moglo na njih osloniti i u njih pouzdati. Previše je nas maloumnih, slaboumnih i umobolnih, previše je nas, od ljubavi i dobrote pomućenog razuma, da bi mi svoju sudbinu tako lako prepustili i predali u ruke šačici zdravorazumnih. Prevelik je to rizik. Niko malouman, slabouman, umobolan, niko od ljubavi i dobrote pomućenog razuma ko drži do sebe i do odgovornosti prema ovako teško bolesnom društvu, niko takav, pri svojoj pameti, ne bi javno preuzeo taj rizik: da pusti šačici racionalnih i zdravorazumnih da povedu zemlju. Zato se i držimo svoje oprobane maloumnosti i slaboumnosti, svoje toksične ljubavi prema Bogu, vjeri, naciji, domovini koja nam evo već godinama muti razum do te mjere da nikako ne znamo gdje i kako da upravimo.

Vrlo malo ljudi je zapravo zdravog razuma a i oni za koje mislimo da su zdravog razuma – pitanje je da li su.

Ne znamo mi kada su oni zadnji put bili na nekom pregledu. Trebalo bi i to sve provjeriti, verifikovati, jer mi čisto sumnjamo da su oni mogli nakon toliko godina provedenih u ovako bolesnom društvu među nama ovakvima – kriminalnim i nenormalnim – sačuvati ono malo zdravog razuma za koji tvrde da ga imaju ili su ga nekoć imali. Može biti da se oni lažno predstavljaju. Tako da to sve treba još jednom provjeriti.

Zato se mnogi sve učestalije i glasnije pitaju zašto bi mi danas uopšte morali imali politički sistem koji se bazira na racionalizmu, na takvom jednom luksuzu i elitizmu, na iluziji, na na  fantazmi (na kraju krajeva) zdravog razuma, kada možemo imati sistem koji se bazira na nacionalizmu, na emociji, na strasti, ostrašćenosti, na ljuuuuuubavi, bez puno priče i pameti? Mi koji smo zaljubljeni, u sebe, u svoj narod, u svog Boga, svoju vjeru: mi kada se pogledamo – mi znamo šta mislimo. Mi ne trebamo ni da govorimo. Kome još trebaju riječi? I za šta? Sve je već rečeno. Sve se zna.

Zdrav razum, uvjerili smo se svih ovih proteklih godina, ne pije vode kod većine naroda. Većina naroda, ako nije bolesno zaljubljena u sebe, (a to podrazumijeva u paketu i Boga, vjeru i domovinu) onda je bolesno ambiciozna, umišljena, sujetna, misli da je bolja od drugih, bolesno je nasilna, destruktivna, bolesno emotivna, vendikativna, bolesno ekstremna i radikalna.

Racionalna, staložena, zdravorazumna manjinica nema šta tu da traži, nema koga da preobraća niti kome da se obraća. Nema šta da priča. Narod ne interesuje ono što ta šačica racionalista ima da kaže. To je narodu dosadno.

Da je narod htio to da sluša – išao bi u škole i čitao bi knjige. Uzaludan je to posao. Narod hoće da osjeća. Emocije su primarne.

Zaključak

Poznato je da je teže i skuplje izliječiti nekoga nego ga zaraziti i razboliti. Tako da svaka budala to zna: više se isplati voditi maloumnu, slaboumnu i umobolnu politiku na primarnim emocijama, nego elaboriranu, naučnu, zdravorazumnu.

Na kraju krajeva, koja korist od nauke i zdravog razuma? To su sve floskule. Miovi i iluzije. Koja korist od bistrih ljudi, ako ćemo pravo?

Ako želiš loviti u mutnom onda moraš da se uzdaš u emocijama pomućen razum. Samo onda kada svima navru suze na oči, što od jada, što od gnjeva, što od masnog vica, mesa i muzike: možeš do mile volje loviti u mutnom jer, na kraju krajeva – sve će to narod pomutiti prije ili kasnije.

 

Preneseno s bloga satiričara Damira Nikšića:


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Krleža o susretu na mostu…

  Facebook komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

twenty − 17 =