Početna / Kolumne / Gost Kolumnist / Izveštaj o građanskom ratu

Izveštaj o građanskom ratu

glave

 

„Sens-tu comme un parfum de révolution qui flotte dans l’air?

Par delà les nations, la révolte est planétaire

Ca ne sent pas la rose, non, ça sent plutôt le souffre

De ces moments de l’histoire où la roue tourne jusqu’à t’en couper le souffle”

 

Piše: Gabor Balaž

 

Pravo da vam kažem, u nevolji smo. To je uglavnom jasno i onima koji inače ništa ne primećuju: Islamska država, terorizam, “izbegličko pitanje”, neopisiva varvarizacija periferije kapitalističkog poretka, neopisiva varvarizacija centra kapitalističkog poretka, države koje se urušavaju, žrtvovana evropska generacija, prosečni dan jednog kineskog radnika… I, bože gospode, šta ako su ove pojave još i međusobno povezane?

Šta ako je aktuelna kriza kriza valorizacije kapitala, pa ljudski rad, koga je sve manje, stvara sve manje vrednosti, dakle, i sve manje profita – pritom, deluje da će se i rezerve ovog procesa iscrpeti? Ako je poslednji eksperiment namenjen održanju poretka bio neoliberalizam, odnosno uzimanje kredita, to jest “profit koji je podignut pre realizacije”? Ukoliko je rad od sve manje koristi u proizvodnji društvenog bogatstva, što ima za posledicu sve manju mogućnost proizvodnje realnog viška vrednosti koja se zasniva na eksploataciji rada?

Šta ako je treća industrijska revolucija, revolucija mikroelektronike, počev od 1970-ih, učinila ljudski rad u tolikoj meri “nepotrebnim” da za poravnanje više nije sposoban ni jedan kompenzatorski mehanizam? Ukoliko počev od tada poredak robne proizvodnje svoj opstanak ima da zahvali pre svega “fiktivnom kapitalu”, to jest novcu koji nije rezultat vrednosti stvorene iskorišćavanjem ljudske radne snage, već špekulacija i kredita, i koji nema drugu osnovu do profita koji će se realizovati u budućnosti (koji je, istina, ogroman, ali čija je karakteristika upravo to da se ne može realizovati)?

Šta ako više ne živimo “cikličnu” krizu kapitalizma ili njegovu krizu “rasta” već kraj jedne istorijske epohe, kada ne možemo znati da li nam budućnost donosi bolji svet, ili eru užasa u kojoj će većina čovečanstva biti beskorisna čak i za eksploataciju, u kojoj većina ljudi postaje “suvišna” (za valorizaciju kapitala)? Ukoliko su neokejnzijanski paketi za “stimulaciju ekonomije”, baš kao i mere štednje, nemoćni pred krizom, jer nisu u stanju da “otvore nova radna mesta” : osnovni problem je upravo “kraj rada”?

Periferija kapitalizma se za to vreme survava u totalni varvarizam: zadnji čas je počeo sa padom tzv. “modernizacije sustizanja” negde početkom devedesetih godina. Aktuelni krah na periferiji ujedno signalizira i poslednji neuspeh neoliberalnog eksperimenta (Gadafijeva Libija je možda najtipičniji primer za sve to). Za to vreme kapitalizam hrli napred: prema jednom novom, permanetnom svetskom/građanskom ratu, čiji smisao nije u suočavanju imperijalističkih velesila zarad ponovne podele sveta, već u permanentnom održavanju reda na ruševinama raspadajućih država, zarad održavanja strujanja vrednosti.

U jednom takvom poretku, u kojem niko ne ume da upravlja mašinom koja se otela kontroli.

 

radnici kapitalizam1

 

Svetski građanski rat

Sve to podrazumeva da periferne teritorije, nesposobne da učestvuju u trećoj industrijskoj revoluciji, ne samo da postepeno “zaostaju” ili nastavljaju da vegetiraju kao “zemlje u razvoju”, već jednostavno dospevaju na ivicu kolapsa, budući da su toliko daleko od određenih standarda valorizacije kapitala da njihov razvoj postaje nemoguć. A svako ko u ovom sistemu ne učestvuje u procesu valorizacije kapitala, jednostavno je suvišan.

U današnjoj globalizaciji nije, dakle, reč samo o tome što dalje raste jaz između metropola i periferije, već ujedno i o tome da je – umesto stagnacije ili jako sporog razvoja (što je relativno nazadovanje) – karakteristika periferije savršeni raspad društva. Naravno, i u zemljama centra se može opaziti da država prestaje da bude “idealni kolektivni kapitalista”, da se postepeno razgrađuju sve njene funkcije (u prvom redu socijalne, redistributivne, regulativne) koje nisu u službi elemenata menadžerisanja krize namenjenih represivnom održavanju reda. Ali, na periferiji se odvijaju još tragičniji procesi: možda smo svedoci ponovnog uspostavljanja kapitalističkog poretka i totalnog raspada državnih poredaka. Javne usluge u suštini nestaju, ukida se državna administracija, od država ne ostaje ništa do represivnog organa ugnjetavajuće moći koji se postepeno varvarizuje. Naravno, u okeanu dezorganizovanosti i osiromašenja, moguće, opstaju mala ostrva na kojima se nastavlja proizvodnja vrednosti i koja su u stanju da se uključe u globalnu svetsku privredu, ali “nacionalna privreda” u tradicionalnom smislu prestaje da postoji, a multinacionalne kompanije isključivo na tim ostrvima mogu da nastave proizvodnju koja najčešće nije ni u kakvoj vezi sa okeanom koji je okružuje (ona se najčešće zasniva na sirovinama ili beskrajno jeftinoj radnoj snazi). Privrede zemalja periferije se u ostalim delovima vraćaju nekoj vrsti predmodernizacijske pljačkaške ekonomije u kojoj različite etničke i/ili verske grupe skaču jedni drugima za grkljan u kapitalističkoj konkurencijskoj bici vođenoj drugačijim sredstvima.Naoružani banditi zamenjuju socijalne ustanove. Državne elite se pretvaraju u etničke/verske harambaše, glavare naoružanih skupina, u plaćenike na čelu klanova, ili upravo u vođe “terorizma”.

Tragedija Iraka, Sirije, Libije, dobrog dela Afrike (da pomenemo da i Istočna Evropa pokazuje slične znake?) ne potiče jednostavno od ratova ili islamizma (stvari stoje upravo obrnuto, o čemu ćemo kasnije govoriti opširno): nemilosrdna logika kapitalističkog poretka briše ove države sa lica zemlje, desetkuje njihove narode, baca ih u naručje varvarstva – i, naravno, dovodi na naše granice stotine hiljada očajnika za koje ne preostaje drugo rešenje osim izbeglištva.

Iz ovih tragičnih okolnosti sledi da oni koji i dalje žele da razumeju izvesne pojave na osnovu imperijalizma pojedinačnih država (naravno, u prvom redu Sjedinjenih Država), koji se hrani inače nesumnjivo postojećim nacionalnim interesima, ozbiljno greše u razumevanju istinski velikog uloga: u današnje vreme glavni tutor i akter imperijalizma („idealni kolektivni imperijalizam“) i dalje jeste SAD, ali je taj imperijalizam već kolektivni (njegovi su delovi, naravno, NATO i različite institucije svetske privrede, itd), a „demokratije“ su odbrambeni mehanizam kolektiva (centra) protiv pojava koje ugrožavaju proces valorizacije kapitala.

Ovo je, kako se izrazio Robert Kurc, svetski građanski rat. U pitanju je očuvanje poretka globalnih razmera koje teži održanju procesa valorizacije vrednosti, sa najvažnijim ulogom u tome da se pojave koje stoje na putu ostvarivanja logike kapitala udalje od centralnih država. Reč je o tome da je ove pojave uzrokovala upravo kriza kapitalističkog poretka (fijasko „modernizacije sustizanja“), kao što se može videti iz gorenavedenog. Ovo jednim delom implicira odbranu malopre pominjanih „ostrva vrednosti“ u okeanu varvarizma (što uglavnom predstavlja odbranu sirovina, ili upravo „blaga evropske civilizacije“, kao u Siriji), ali ipak najpre znači zaštitu centra od ljudi koji su na periferiji odjednom postali suvišni.

Stoga (da posudimo Kurcovu metaforu) na primer u ratu protiv „terorizma“, i 1914-aši (koji, pozivajući se na nesumnjivo licemerje rata, prizivaju nekakvo jedinstvo protiv imperijalizma počev od zapadnih progresivnih elemenata, preko Asada sve do Putina) i 1941-aši (koji pozivaju u borbu za „odbranu civilizacije“ protiv zbilja začudno varvarskih „islamista“) jednostavno promašuju istorijsku epohu.

Frontovi više nisu tu: varvarizam je poredak sam.

 

islamisti

 

O pitanju „islamizma“

Na Bliskom i Srednjem Istoku, jednoj od periferija kapitalističkog poretka, nisu se samo države urušile, već Islamska država, koja je tu nastala, i nije država u pravom smislu te reči: to je kriminalna organizacija, zapravo jedna moderna, globalna plaćenička vojska, koja živi prvenstveno od privrednih grana klasičnog organizovanog kriminala (trgovine oružjem, otmica, plaćenih ubistava, reketiranja, od pljačke, itd). Po mišljenju stručnjaka, veći deo prihoda Islamske države potiče od tih oblika organizovanog kriminala, nego, na primer, od prodaje nafte. Okarakterisati ovu organizaciju kao islamističku je, dakle, mnogo nepreciznije, nego reći da se radi o bandi koja se bavi organizovanim kriminalom, obavlja uspešan globalni biznis i dejstvuje na teritorijama sa kojih je iščezla moć države. Ali, to ne važi samo za Islamsku državu: Al-Kaida u Magrebu, nigerijski Boko Haram, somalijski Al-Šabab: svi su oni prvenstveno jako uspešni biznisi.

U tom smislu je Islamska država nešto poput dopune varvarstva kapitalizma, tamna strana, iver oljušten sa klade: ni izdaleka pobuna nekakvih lokalnih plemena, već neka vrsta globalizovane okupatorske vojske, koja buja na mestima koja se u društvenom, privrednom i političkom smislu urušavaju. Visok broj stranaca nije slučajan, kao ni to što Islamska država vrši teror nad lokalnim sunitima, ukoliko odbijaju da se potčine kalifatu.

Pesma koju nam mainstream peva o islamizmu da bi sve objasnio dobro je poznata, jer iz iste partiture pevaju „dobronamerni“ levičarski golubovi i podle, desničarske grabljivice. Naslov partiture je kulturalizam: islam je nespojiv sa „zapadnim vrednostima“, nezavisno od atentatora i terorizma zapravo se radi o tome da islam, kao islam, i ljudi islamske vere, nemaju šta da traže u Evropi, čiji su koreni judeo-hrišćanski.

Iskreniji bi izravno želeli da se oslobode prisustva islama, dok sofisticiraniji pozivaju u rat protiv islamo-fašizma, naravno u kontekstu razgovora o terorističkim aktima. Prvi govore otvoreno o sukobu civilizacija (uostalom, kao i teroristi…), dok potonji samo skreću pažnju na značaj „međukulturnog dijaloga“ u korist ostvarivanja društvene harmonije. U oba slučaja je, naravno, reč o istom: ti ljudi su ubeđeni u to da “islamizam” (već izjednačen sa terorizmom, jer u današnje vreme nikoga ne interesuje što to nije ništa drugo nego „politički islam“, odnosno religijsko poreklo društveno-političkih pravila, što važi i za sve konzervativno-hrišćanske partije Evrope, na primer „porodicu čine jedan muškarac i jedna žena“, itd.) potiče iz tradicionalne islamske kulture, i da savremeni problemi koegzistencije u prvom redu proizlaze iz kulturoloških razlika. Po mišljenju grabljivica islamizam (u krajnjoj doslednosti i terorizam) proizlazi iz osnovnih karakteristika islama, a golubovi misle da teroristi i islamisti samo „slabo razumeju“ i „loše tumače“ islamsku veru. Očigledno je da te dve interpretacije dele veru u interpretativnu snagu kulturalizma.

Ako se, međutim, potrudimo i detaljnije pozabavimo islamskim fundamentalizmom kao društvenom pojavom, ta kulturalistička objašnjenja namah postaju smešna: kao što Norbert Trenkle objašnjava u jednom tekstu, razumeti islamizam na osnovu pravila islama je kao kada bismo pokušali da nacizam objasnimo na osnovu Pesama Nibelunga ili nordijskih pesama, Eda”. Pa da.
Ovo poređenje znači i to da iako se islamisti intenzivno pozivaju na razne stihove Kurana (kao što su nacisti obožavali da se koriste germanskom mitologijom, često ludački prekomerno, kao Himler u SS-kultu), zapravo se uopšte ne bave teološkim propisima i diskusijama: za njih je islam ono što najviše odgovara njihovom pojedinačnom ponašanju i potrazi za identitetom. Kao što smo drugde već pokušali da raščlanimo: islam je u današnje vreme u prvom redu identitetska stvar, a manje pitanje vere. Naravno da kodovi takvog identiteta mogu biti u Kuranu, u tradiciji islamske vere (sporadično, i u sasvim subjektivnom aspektu).U tom smislu današnje islamiste ne možemo da smatramo nekakvim tradicionalnim religijskim fanaticima koji su propustili da se modernizuju.

Oni su zapravo izuzetno moderni – plodovi su kapitalističkog poretka, između ostalog i u smislu potrage za kolektivnim identitetom u ovom zbunjujućem, iracionalnom takmičarskom svetu. U svemu tome nema ničeg novog: individua kapitalizma, modernog robno-proizvođačkog društva je oduvek tražila izmišljene, veštačke zajednice, da njima ublaži otuđenje i mučni uticaj postvarenja, agonično tlačenje instrumentalizacije i nemoći koji su karakteristični za moderni svet. Poznajemo ne jedan istorijski primer zajednice koja se temelji na takvim utešnim fantazmama: zovu se nacija, narod i klasa, da pomenemo samo najpoznatije. Oni su bili osnove teorije i prakse velikih sekularnih religija (pre svega nacionalizma i socijalizma) u epohi nacionalnih država tokom početne faze kapitalizma, u stoleću modernizacije i nacija.

Tom je dobu došao kraj.

Nije slučajno, što su sa propašću poslednjeg talasa modernizacije (država blagostanja na Zapadu – i nedovršenih modernizacija u drugom i trećem svetu) tokom većeg dela poslednje tri decenije (od „1989-e“) vetar u leđa u ovoj oluji dobile ideologije zasnovane na verskim principima i na njima izgrađena društva: islam je samo jedna od njih, ovde se misli i na zapanjujuće uspehe raznih protestantsko-evangelističkih sekti u Latinskoj Americi i Africi, na nezapamćeni pohod hindu nacionalizma ili, na primer, renesansu istočnoevropskog jevrejstva.

Iako je tačno, da se ovaj kvazi-religijski pohod ujedno suprotstavlja i bezmalo religioznoj veri u progres starih sekularnih ideologija (dakle „konzervativan“ je), ovde ni izdaleka nije reč o nekakvoj religioznosti. Već pomenuti Trenkle predlaže da za opisivanje ove pojave iskoristimo izraz „religizam“, koji deluje kao odgovarajući jer s jedne strane otkriva da je ovde reč o nekakvoj religioznoj ideologiji, a sa druge strane govori i o tome da ta ideologija ne stupa na mesto tradicionalnih religija, već itekako modernih „izama“.

Glavno pitanje za razumevanje gorenavedenog ne treba da bude šta ima islamistički terorizam sa islamom (na primer, ni za razumevanje tragičnih poglavlja povesti Sovjetskog saveza se ne okrećemo Grundrisse-u, već istoriji i društvenim naukama…), već zašto je među svim ovim „religizmima“ baš islamizam tako upadljivo neprijateljski u odnosu na zapadni svet, i zašto je upravo odatle potekao jedan tako zastrašujući teroristički pokret… Kao što je to izvesni Karl Marks sugerisao u jednom svom, naravno, najčešće ozbiljno pogrešno protumačenom delu („razumimo praktičnog Jevreja“), moramo da se spustimo sa visina teoloških spekulacija da bismo, iskoristivši riznicu sredstava društvene kritike, razmotrili one političke i društvene uslove koje uzrokuju ovu situaciju.

Prva takva okolnost bi mogla biti to što je u arapskom svetu (prvenstveno na Bliskom i Srednjem Istoku) uglavnom očigledan totalni fijasko tzv. modernizacije sustizanja: velika nada u progres je sahranila pokrete za nacionalnu nezavisnost isto kao i svojevrsni arapski socijalizam i panarabizam. Dok su u Latinskoj Americi i Africi, koje su se našle u sličnom položaju, svetovnu ideologiju formiranja identiteta ispunile poprilično spiritualne evangelističke sekte sa minimalnim političkim implikacijama i nedostatkom bilo kakve lokalne tradicije (koje pritom ne samo što nisu protivnici Zapada, već su i same zapadnjačke); dotle je u arapskom svetu stajala na raspolaganju jedna stvarno tradicionalna svetska religija, koja ne samo što je baratala univerzalističkim pretenzijama („Oumma“), nego se i oslanjala na veoma tradicionalne društvene vezanosti, dok na političkom terenu nije predlagala ništa drugo doli zamenu umiruće modernizacije i sekularne države efikasnom renesansom koja se gradi na božanskom otkrovenju (odnosno na šerijatu koji se može interpretirati na hiljadu načina). Islamizam je, dakle, imao dve ključne specifičnosti u odnosu na druge „religizme“: bio je univerzalistički i imao je duboke društveno-političke pretenzije.

Druga suštinska okolnost koja je doprinela da se islamizam izdigne iz kruga “religizama” je bila to što je, gradeći se na baštini nacionalizma, arapskog socijalizma, antiimperijalizma, pokazao začuđujuću mobilizacijsku snagu u borbi protiv Zapada (Gadafijev lik je u ovoj stvari amblematičan: u Libiji je na vlasti bila nacionalistička ideologija, i to je, do početka neoliberalnih reformi – koje su i uzrokovale Gadafijev pad – bila zemlja sa obeležjima socijalizma, dok je sam Vođa istovremeno bio najvažnija ličnost panarabizma – kasnije panafrikanizma – jedna od poslednjih ličnosti antiimperijalizma i, naravno, islamski vođa). Nije slučajno što se, s jedne strane, samoispunjavajuće proročanstvo zvano „sukob civilizacija“ pojavilo u vreme pada modernizacije sustizanja, i što, sa druge, u njega iskreno veruju dve vrste ljudi: pripadnici zapadne neokonzervativne inteligencije i islamistički ideolozi. Krajem Hladnog rata to je pružilo izvanrednu sliku novog neprijatelja najporemećenijim grupama kulturalističke zapadne inteligencije koja se sjajno nadovezala na staru orijentalističku mitologiju zasnovanu na animozitetima Zapada i Istoka – sa obe strane. Kao što sama za sebe govori i činjenica koliko se (da ostanemo sad samo u našoj maloj domovini) dobro razumeju Laslo Šereš i Ištvan Lovaš: oni govore istim jezikom.[1]

Nadalje, ne smemo izgubiti iz vida ni to da je današnja glavna teritorija islamizma tlo strašno natopljeno krvlju: teritorija pustošena bezbrojnim i neprekidnim ratovima, koja leži na preseku geopolitičkih trvenja (kao što je dobro poznato, uglavnom zbog nafte), poprište učestalog mešanja velikih sila, koje na koncu iza sebe ostavlja hrpe leševa, pometnju, prah, pepeo i očajanje. Mržnja islamista prema Zapadu nije sasvim nerazumljivo osećanje. Svemu ovome naravno doprinosi i već pola veka palestinsko-izraelskog sukoba, u čiju istoriju, koja takođe može da se interpretira u datim okvirima, sada nećemo zalaziti (važno je, međutim, da primetimo toliko, da je simbolično značenje tog sukoba tek nedavno poprimilo antisemitske elemente u arapskom svetu: to nam potvrđuje, da je islamizam moderna pojava – u islamskoj tradiciji nema ni traga antisemitizmu ni antijudaizmu).

Ali, sve ovo nije samo ojačalo tu ideološku interpretaciju rata između Istoka i Zapada, već je imalo i znatno praktičnije posledice: stalni ratovi i građanski ratovi ne samo što su destabilizovali čitav jedan region, uništili dobar deo postojeće civilizacije, pripremivši time teren za stvarne varvare, za islamističke fanatike, već su zapravo varvarizovali i čitave generacije. U tim krajevima sveta ko zna koja po redu generacija odrasta u stalnom ratu, neprekidnom nasilju i svemu što u senci uz to ide. Kult mistifikovanih heroja (kao što je Bin Laden) ili pojave islamizma poput (naravno, globalno medijatizovanih) egzekucija, samo-žrtvovanja, obožavanja radikalnog otpora i tako dalje, ne mogu se objasniti nekakvom kulturno-religioznom tradicijom, već takvim društvenim okolnostima.

Ali, nije reč samo o tome da islamistički terorizam jednostavno obezbeđuje svoju bazu (u ljudstvu ili geografski) tamo gde je pomenuta „modernizacija sustizanja” propala, tamo gde se država (naravno, uz snažnu pomoć Zapada) obrušila, jer dobar deo ovih islamista dolazi upravo iz zapadnih zemalja.

“Borba civilizacija”

Na modernost pojave islamističkog terorizma ukazuje i to da u njemu učestalo traže i nalaze oslonac i ljudi koji nemaju nikakve porodične ili kulturne veze sa islamom. Ukoliko bacimo pogled na njihovu sudbinu, krivca ne treba da tražimo u stihovima Kurana, već, recimo, u otuđujućoj logici kapitalističkog poretka: okretanje islamizmu je, naravno, regresivna pobuna prema svetu koji ih okružuje (što često podrazumeva i njihovu vlastitu “neverničku” porodicu) – jedna vrsta “preobraćenja”.

Ali, ukoliko insistiramo na tome da je zapadni islamizam (po potrebi dopunjen terorizmom) stvar “imigranata”, onda moramo da se zapitamo: šta ima veći uticaj na ove mlade ljude da se okrenu islamizmu, da li religijska tradicija njihove porodice ili rasistička društvena diskriminacija sa kojom se svakodnevno suočavaju? (Ne obazirući se trenutno na to da, na primer, priključivanje Islamskoj državi ili islamistička radikalizacija skoro u svakom slučaju znači i raskid veza sa porodicom.) Kako pokazuju intervjui sačinjeni u takvim sredinama: “salafista” za mlade u prvom redu ne predstavlja religijskog fanatika, već nekog ko ne dopušta da ga zastraši okolina. On je neko ko se suprotstavlja, ko ima stav, ko se ne samo brani i pravda, nego i napada. Zato i generacijska razlika igra veliku ulogu: mladi imigranti druge-treće generacije, čija situacija je sve beznadežnija, sve više preziru svoje roditelje zbog njihovog poniznog ćutanja i krotkosti: radikalizuju se, a jedna od osnovnih mogućnosti za to je islamizam.

Od početka devedesetih mogli smo da primetimo jednu novu pojavu u vezi sa islamom u Evropi: mladi, poreklom poglavito (barem po precima) iz Magreba, sve “integrisaniji”, ali u socijalnom smislu gurnuti sve više na društvenu periferiju, su u svojim revindikativnim delovanjima počeli da sve jače naglašavaju islamsku komponentu svog identiteta. Latentni ili manje latentni rasizam i društvenu diskriminaciju doživljavali su i doživljavaju kao napad na ličnost i identitet: logično je da su kao odbrambeni mehanizam uspostavili isticanje legitimnosti i autentičnosti vlastitog identiteta. Islam lako može da postane osnovni element (može, jer ni izbliza to ne čini uvek) njihovog kulturnog i društvenog identiteta, pre svega, jer je to njihov jedini kulturni kapital, kojim ne raspolažu “originalni” Evropljani. I krug se na taj način zatvara: jedan element društvene diskriminacije tako postaje znak razlike koji se nosi sa ponosom.

Ovo, naravno, znači još jednu stvar: znak identiteta ujedno postaje jedna od komponenti otpora.

Govorimo o istorijskoj epohi koja nije naročito stara kada je u pitanju evropski islam, zbog čega takođe postoji i generacijska razlika u odnosu prema religiji. Logika stvari je drugačija za mlađe naraštaje nego za njihove roditelje: nije reč o nekakvom očuvanju kulturne i simboličke baštine, ili pak o (u biti fiktivnom) očuvanju veza sa državom porekla preko religije. Nezavisno od toga da li su primili religijsko vaspitanje od roditelja ili od prethodne generacije, da li su porodice čuvale islamske običaje u nekom smislu ili ne, ti mladi biraju islamsku religiju, nisu se jednostavno rodili s tim. Islam je postao predmet ličnog izbora, što ujedno znači i to da islamski društveni običaji često guraju u pozadinu religijska ubeđenja – “etnički” islam, koji je u slučaju roditelja stigao iz nacionalnog okvira države porekla, potpuno nestaje. Sa ovom religijom se desilo i dešava se isto što i sa drugim verama: u znaku individualizma koji karakteriše naše doba, religijska ubeđenja se pretvaraju iz skoro pa urođenog automatizma u ličnu odluku. Tako je to sa svim religijama: ni kao hrišćani se više ne rađamo, već se za hrišćanstvo opredeljujemo tek ako nam se pruži podstrek. Pobesnela islamofobija upravo to sprečava: kao i u vreme antisemitizma XIX-XX veka i ovde je reč o tome da većina želi da odredi ko je Jevrejin ili, u današnje vreme, ko je musliman.

I kako to obično biva: ne dižu bunu najsiromašniji, već pripadnici srednje klase (ne samo u Evropi, nego i na Bliskom i Srednjem Istoku), koji diskriminaciju ponajviše prepoznaju na sopstvenoj koži (jer bi na osnovu svojih sposobnosti i talenata imali šanse za uspon na društvenoj lestvici) i kojima je ponajviše onemogućeno napredovanje. Kao i uvek: osećaj uskraćenosti nikada nije objektivan, uvek je subjektivne naravi.

Manuel Vals, premijer Francuske, je nakon čuvenih Šarli Ebdo-atentata lično izjavio da stojimo u ratu sa teroristima “islamo-fascisme”. Nezavisno od porekla tog epiteta (koje je možda Orijana Falači ili Džordž V. Buš…), na njemu se ta priča drži ili, naravno, propada. U jednom izvanrednom tekstu Alen Badju skreće pažnju na postojanje bitnih elemenata fašizma u ovim atentatima: ubistva motivisana identitetom, targetiranje ljudi koji se smatraju reprezentativnim ličnostima neprijateljske zajednice, kult smrti i to da je pravi cilj reakcija koju izaziva atentat (u datom slučaju zaoštravanje borbe između “islama” i “zapadne civilizacije”).

Ali, da li se radi naprosto o “islamu”? Ovo je veoma smela konstatacija (jer to bi značilo da treba da pretpostavimo da milijardu ljudi među nama makar potencijalno veruje u fašističku ideologiju…), koja nije ni sasvim u skladu sa činjenicama. Bitniji elementi narativa u vezi sa atentatorima su opštepoznati: manje-više religiozni sitni kriminalci postali su jako religiozni u zatvoru, što se preokrenulo u totalno ludilo nakon što su se obreli na slobodi. Međutim, imami verskih zajednica, kojima su odlazili potonji atentatori, rekli su nam da ti ljudi ni izdaleka nisu bili fanatični vernici, njihovo poznavanje verskih tekstova i propisa je bilo osrednje (imam u Ženevilijeu rekao je da dželati Šarli Ebdo-a “nisu znali čak ni da drže Kuran pravilno”). Osnova njihovog radikalizovanja nije bila vera, već džihad: tj. sveti rat, odnosno praktični-svetovni događaji, tj. sudar “Zapada” i “islamskog sveta” koji traje od Zalivskog rata. Jednostavno, poverovali su u opasnu budalaštinu zvanu “borba civilizacija” koju, pak, nisu izmislili imami, nego zapadnoevropski intelektualci, čiji New Age-rasizam voli da zastrašuje pričom da petu kolonu u borbi civilizacija čine “imigranti”, koja iznutra prete našoj civilizaciji. Dakle, pitanje odgovornosti se u najmanju ruku deli između radikalnih imama i jednog velikog dela zapadnih intelektualaca: a izvesno je makar da nema svrhe tražiti izlaz iz ove situacije predstavljajući sve to kao nekakvu karakteristiku “islama”.

U tom smislu ne samo što postoji zajednička tačka između zapadnih anti-islamskih intelektualaca i islamističkih “propovednika” (“borba civilizacija”, kao što smo pomenuli), već je i evropskoj ekstremnoj desnici (u stvari dobrom delu desnice: Viktor Orban je veoma trendi u tom pogledu) i islamizmu zajedničko to da daju veoma regresivan odgovor na krizu kapitalističkog poretka, u vidu izmišljenog neprijatelja.

Čak i kad bismo bili najdobronamerniji, ni tad se objašnjenje jednog ovakvog društvenog fenomena ne bi smelo svesti na kulturološko: na dijalog između različitih kultura. Konfrontacija između različitih regresivnih zajednica nije kulturalna bitka, nego jedna izrazito odurna forma varvarizma današnjeg kapitalizma, koja je, u suštini, konstantni građanski rat – ne u Siriji i Iraku, već u našim gradovima. Voditi rat protiv toga u ime vrednosti koje se baziraju na jednakosti i slobodi, naivno je: upravo su te vrednosti izgubile svo svoje praktično značenje zbog krize i antisocijalnih, često rasističkih formi baratanja njome. Potrebna je integracija, a ne asimilacija, kao što danas predlažu čak i demokrate levice širom Evrope. To je obmana. Kako je to Alen Badju napisao nakon napada na Šarli Ebdo: “nije komunitarizma previše, već nedostaje jednakosti”. Pa da.

Već je opšte mesto, da je rat protiv terorizma bio u najboljem slučaju promašaj, a u najgorem, pak, svesni program borbe civilizacija primenjen u političkoj praksi. Jer ovaj pohod ne samo što nije zaustavio terorizam, već ga je višestruko umnožio (a čini se da se od samokritike, na primer, suzdržavaju ljudi koji nisu iz krugova političara, a koji su javno podržavali rat “protiv terorizma”: aktuelna katastrofa za njih se pojavljuje kao da je sa neba pala, kao nešto što nema veze ni sa čim, već jednostavno “jeste”).

Današnji zapadnoevropski džihadisti najčešće nisu iz porodica koje slede tradicionalne islamske običaje, već iz krugova sitnih kriminalaca (krađe, obijanje automobila, trgovina drogom na malo, uvrh glave pljačka – dakle tipični “geto-kriminal”), kao i iz takvih srednjoklasnih sredina, koje su tipičan primer tragičnog otuđenja i gubljenja oslonca, što karakterišu naš današnji svet. U oba slučaja “religioznost” je izrazito udaljena od poznavanja i rigoroznog sleđenja islamske teologije, Kurana i tradicionalnih islamskih običaja: preobraćenje (koje se u slučaju kriminalaca često događa u zatvoru) za njih predstavlja okretanje protiv sveta. Njime pokazuju da nemaju više nikakve veze sa zapadnom civilizacijom, sa kojom raskidaju pridružujući se jednom drugom kolektivnom identitetu (na taj način tumačenom “islamu”). To je često (jer većina zapadnih džihadista pripada drugoj ili trećoj generaciji “imigranata”) odgovor na socijalno isključivanje koje ih stigmatizuje i ponižava.

Da islamizam nije verski tradicionalizam, već u suštini postmoderni, globalizovani fašizam obučen u klerikalno ruho, je van sumnje. Ovde je rasa zamenjena “nevernicima”: čuvena “autoritarna ličnost” je ono zajedničko islamizmu i fašizmu. Nerazgradiva mržnja prema svima koji se ne povinuju. Nezamislivi varvarizam Islamske države prema “nevernicima” nije srednjevekovni (kako to novinari i “stručnjaci” običavaju da govore), čak ni kad se pogubljenja vrše na tradicionalni način, već je izrazito odbojna varijanta postmodernog fašizma. On izražava patnju “vernika” koji, naravno, ni sebi ne smeju priznati da pate. Zaprepašćujuća brutalnost prema ženama i totalna varvarizacija seksualnosti su takođe plodovi ove mržnje iz straha, koja ima svoje poreklo između ostalog i u tome, što se transformacija tradicionalnog patrijarhata, koja je u Evropi trajala vekovima, odvijala brutalnom brzinom u arapskom svetu (no, varvarizacija patrijarhata – u nešto umerenijem obliku – karakteristika je i Zapada).

Islamizam nije tradicionalizam, već postmoderna kriza identiteta koja je odlika našeg današnjeg sveta (ukoliko hoćete: svih “civilizacija”, jer ionako postoji samo jedna civilizacija, ona globalnog kapitalizma, čak su i pojave krize globalne) i koja se i u ovom slučaju zaodeva u kulturalističko ruho. Snagu mu daje upravo njegovo nadovezivanje na anti-Zapadni sentiment (koji, priznajmo, nije potpuno neopravdan). U tome i antisemitizam igra sve veću ulogu, ali on ne dolazi iz islamske tradicije, nego i te kako predstavlja jedan odjek evropskog antisemitizma, koji je najizraženiji kod “zapadnjačkih” islamskih elita (za postmoderne varvare Islamske države to je u suštini nebitno: neće se naći mnogo Jevreja tamo, ali istrebljuju i hrišćane i, zapravo, svakog za koga se pretpostavlja da se neće podrediti njihovoj vojnoj-političkoj moći). Karakteristično je da, na primer, francuski Dijedone, koji pripada mejnstrimu, popularan i zbog svoje pobune protiv francuskog imperijalizma, sve svoje antisemitske klišee crpi upravo iz najevropskijeg modernog antisemitizma, a ne iz islamske tradicije: Jevreji su bogati, uticajni, oni čine pravu vladajuću klasu, Cionski mudraci, itd.

Delom upravo zbog toga, s jedne strane, sve jači zapadni anti-islamski postfašizam predstavlja samo drugo lice iste katastrofe, dok je, s druge strane, govoriti čak i iz najbolje namere o “islamu” kao o religiji i kao o tradicionalizmu koji podstiče terorizam, na koncu – “islamizam”, samo isprazno trošenje reči (a iz najgore namere, pak – rasizam uvijen u nekakve kulturalizme). Zato je sučeliti vrednosti Zapadne civilizacije sa islamistima mađioničarski trik osuđen na neuspeh: i sama Zapadna civilizacija je podjednako bolesna, podjednako proizvod krize kapitalističkog poretka, a upravo Zapad je taj, koji iz sopstvene utrobe proizvodi islamiste kao i druge tipove, “ekstremno desnih”, postfašista.

Islamski terorizam nije ništa drugo do izrazito varvarski odraz krize kapitalističke socijalizacije. Kao zamena dosadašnje socijalizacije rada… Pa da, kad se nije pojavila nikakva zamena. Kapitalističko društvo je društvo rada ili prestaje da postoji. Mesto rada u ovom poretku ne može ništa zauzeti: samo varvarstvo. Ovo varvarstvo stupa na scenu u zemljama fronta svetskog građanskog rata od Libije preko Jemena do Sirije, Iraka ili Avganistana, ali prisutno je i u zapadnim zemljama, u zonama koje se gube u krajnjem očaju.

Ili da govorimo o tome, kako se u najcivilizovanije civilizovanoj civilizaciji (na Zapadu) šire amok-pucnjevi (koji to zapravo nisu, jer “amok” znači spontano ludilo, a ove akcije su unapred i marljivo isplanirane, dakle, dostojne zapadnih ljudi, koji nikad ne gube self control), koje ispaljuju ljudi koji deluju veoma normalno (kako je to napisao Alesi Del’Umbria o pilotima Germanwings: “normalni ljudi su u današnjem svetu najopasniji”)? Da normalnost u Zapadnoj civilizaciji nosi u sebi mogućnost činjenja najkrvavijih zlodela? O tome koliko sve to sliči na samoubilačko-terorističke akcije, koji navodno “potiču iz osobenosti islama”? Iz kulturoloških pojedinosti “imigranata” koji “poriču zapadne vrednosti”? Duboka sličnost između amoka i terorističkih akcija više ukazuje na suprotno: zapadni islamski teroristi i te kako su primili našu civilizaciju, upravo ih je ona učinila onim što jesu. Razlika između suviše belih amoka i ovih terorista, po kojoj bi ovi poslednji ubijali zbog nekakvih ideoloških ili verskih razloga, je samo prividna. Realno, veoma je udaljeno sve to od nekakvog klasičnog, idealističkog žrtvovanja zarad stvarnih društvenih ciljeva. Ista stvar stoji iza obe te pojave: s onu stranu rizika i interesa, otuđenje koje karakteriše kapitalistički poredak, nipodaštavanje drugih u borbi za konkurentnost, ne može da vodi drugde doli do negiranja samog sebe.

Zapadne demokratije mogu sasvim legitimno da liju krokodilske suze za svojim “poludelim” sinovima i kćerima: ipak, ova je civilizacija ta, koja ih je pretvorila u monstrume.

Sreća što nema borbe civilizacija: stajali bismo veoma loše.

 

imigrantiSFRJ

 

„Izbegličko pitanje“

U otegnutoj krizi svetskog kapitalističkog poretka (ne usuđujemo se da napišemo u njegovoj agoniji, jer je ono što se zasad nazire od budućnosti više nego zastrašujuće …) desetinama i stotinama miliona ljudi sa periferije bačene u potpuno beznađe ne preostaje drugo do očajni beg ka zemljama centra koje zasad još nisu gurnute u društvenu anomiju. Ti ljudi nisu žrtve islamizma, ratova, nekog srednjovekovnog varvarstva, već, na koncu, kapitalističkog poretka.

Oni su izbeglice.

To su oni koji više nemaju šta da prodaju: čak ni njihovo telo više nikom nije potrebno. Oni su žrtve terorizma kapitalističkog poretka, koji će postati islamisti ili će biti ubijeni od strane islamista. To su oni koji više ne mogu da obezbede svoj opstanak unutar poretka proizvodnje vrednosti – a drugo rešenje im ne stoji na raspolaganju.

Oni su ljudi koji su suvišni.
Svi znaju kakva je situacija: zasad poznajemo podatke iz 2013-e ( brojke organizacije UNHCR), ali će verovatno lanjski i ovogodišnji podaci biti još više užasavajući. Dnevno oko 32 200 ljudi biva proterano iz svojih domova, a taj broj je 2012-e još bio samo 23 000, 2011-e 14 000… Raste nezaustavljivo i vrlo ozbiljnim ritmom.
Svemu tome uzrok je (kao što smo o tome već opširnije govorili): praktična dezintegracija, uništenje kapitalističke periferije, u prvom redu dobrog dela država Bliskog i Srednjeg istoka i Afrike.

Šta god da nas lažu naše evropske vođe (sada ni slovca o mađarskim stvarima, o Orbanu, Roganu, Habonjiju, kojima će ovim povodom i onako pripasti neprijatni minuti pred narodnim sudom), teret prihvatanja izbeglica ogromnom većinom osećaju upravo zemlje u razvoju: 86% izbeglica je stiglo u takve države, tamo živi (i to je rekord: to jest, relativna proporcija izbegličkog pitanja NIJE porasla u Evropi… Nešto drugo se promenilo, moguće je čak da smo se prvenstveno mi varvarizovali, a ne Bliski istok ili Afrika?). Naravno ove države-domaćini sve više hrle ka dezintegraciji (prvenstveno Liban i Pakistan).

Dosad najhumaniji predlog od strane Evropljana je bila ona fantastična ideja da se na Bliskom istoku ili u Africi podignu izbeglički kampovi… Može se zamisliti kako bi to izgledalo u tim državama ozloglašenim zbog represije, koje su i same na ivici raspada. Nemojmo grešiti: Viktor Orban je samo jedan od tih ratnih zločinaca, čak ne ni najopasniji (mada je možda najciničniji, upravo stoga jer se ne diči ni snagom ni mogućnošću da bilo šta učini).

Ovde ćemo ipak reći par reči o Mađarskoj: istupanje protiv odvratne (i, kao što je mnogo puta skretana pažnja, beskrajno apsurdne) kampanje vlade usmerene protiv migranata bilo je više nego osvežavajuće, možda smo čak i na tren poverovali, da nam otadžbina ipak nije jedna od najsmrdljivijih septičkih jama Evrope. Ipak, mogli bismo i posumnjati u to da je reč o, ovog puta, pozitivnom ispoljenju anti-orbanovskih stremljenja. Jer nam cepanje plakata od kojih se prevrće želudac sugerišu isti oni, koji na izborima bezbrižno podržavaju kandidate koji su rasisti i protiv Roma. Koji ni reč nisu prozborili o tome, da već skoro dve decenije praktično u zatvoru držimo izbeglice (kao što je Helsinški odbor na to otprilike hiljadu puta skretao pažnju – i za vreme vladavine onih koji danas cepaju plakate, naravno ne govorimo o iskreno revoltiranim aktivistima). Ili zaista postoji tako velika, suštinska razlika između reči Đerđa Konrada koji odobrava sarkozijevsku imigracionu politiku („Imigranti treba da se u većoj meri prilagode domaćinima, nego domaćini imigrantima. Treba da nauče jezik i, na posletku, treba da se asimiluju u kulturu u koju su pristigli“), i toga da: „Ako dolaziš u Mađarsku, treba da imaš poštovanja prema našoj kulturi!“?

Ne vidimo je baš.

Ili, rečima Ivana T. Berenda: „Evropa je prvenstveno bila plod tradicionalnog evropskog kulturnog jedinstva i na osnovu njega opstaje“, štaviše „mislim da bi Evropa, što se epidemičnog talasa imigracije tiče, morala da razvije snažniji refleks za samoodbranu“. Je l’ se to mnogo razlikuje od: „Ako dolaziš u Mađarsku, ne možeš da uzimaš Mađarima posao!“?

Kako da ne.

(Zbog dubokog poštovanja prema autoritetu, koje nam je karakterna osobina nećemo komentarisati izjavu cenjenog profesora o „Africi koja je samu sebe dovela u tragičan položaj“, jer profesor sigurno nije još čuo za kolonijalizam, ni za trgovinu robljem, za postkolonijalnu pljačkašku politiku i tako dalje. Ili je možda čuo? Ali onda…) Naravno, ljutnja evropskih političara (ako se uopšte ljute) na kampanju mađarske vlade: čisto je licemerje. Prinudni čarter letovi, „centri za migrante”, svakodnevno maltretiranje, policijsko nasilje, „kraj multikulturalizma“, običan dan „Maris nostri“… Nema osnova da se za bilo šta ukori mađarska vlada.

Ponekad gubimo dah čak iako smo poznavaoci nerazumnog licemerja lidera Evropske unije: takav je bio trenutak, kada su naši omiljeni zombiji izjavili, da u korist rešavanja „izbegličkog pitanja“ treba spaliti brodove krijumčara. Viktor Orban je odmah prihvatio ideju, dakle možemo biti sigurni da je to moglo biti isključivo nekakva nečovečna, reakciona budalaština.

Da, da, to je najvažnije: brodovi krijumčara. Ako se borimo protiv njih pošteđujemo sebe borbe protiv gladi, protiv ratova, protiv logike kapitalističkog poretka, od onih briga, od kojih i ti nesrećnici žele da pobegnu.
Pa da, lakše je boriti se protiv krijumčara nego promeniti nešto u ludom, varvarskom svetu, u kom deluje vrlo racionalno da žene, muškarci i deca plaćaju desetostruko više nego što bi ih koštala avionska karta nekom gangsteru da ih preveze prenatrpanim rasklimatanim čamcem.

Da, lakše je spaliti njihove brodove, nego sa obale objašnjavati ljudima koji se dave u iracionalnosti našeg sveta, zašto im ne pomažemo.

Jer, njihove brige nisu sami sebi stvorili, već nečovečni poredak ovih na kopnu. Kako smo u svom varvarstvu stigli dotle, da smatramo neodgovornima žene, muškarce i decu, koji u nadi za boljim životom prihvataju užase, koje im mi priređujemo? Da smatramo problemom njih i njihovu želju da prežive, a ne svoj usrani poredak?

Ne treba njihove brodove spaljivati, već im graditi mnoge i bezbedne. Jer ako bismo svi na ovom našem bednom svetu činili toliko, podneli toliko žrtava u korist boljeg života, kao oni, možda se ni mi ni oni ne bismo nalazili u ovoj poziciji…

Iako ove „izbeglice“ nesumnjivo pokazuju izvesni ljudski oblik (bivaju gladni i žedni, smrzavaju se, ne umeju da dišu pod vodom, itd.) u političkom smislu ne mogu se smatrati ljudima, u tom smislu, što se na njih očigledno ne odnose „ljudska prava“. U ovom poretku, ako neko isklizne iz sveta „normalnih“ (korisnih, rentabilnih) – onda na njega ni ljudska prava nisu primenjiva. „Ljudska prava“, koja su stara koliko i kapitalizam, se odnose samo na one koji su sposobni da učestvuju u procesu valorizacije vrednosti. Ovi ljudi ili za to nisu sposobni ili nema potrebe za njima. U njihovom slučaju treba se uvek pripremati za najgore: bio to napad dronova, upad konvoja islamističkih džipova, nevidljiva ruka tržišta ili upravo olujno more. Oni nisu ljudi u apstraktnom „ljudsko-pravaškom“ smislu te reči.

Ko bi se usudio da danas govori o ljudskim pravima izbeglica? Jer, videli smo: najbolje što ih čeka (po zvaničnim planovima Unije) je jedan izbeglički kamp u libijskoj pustinji. Zamislite samo. Ovi ljudi nisu učinili ništa (mada, već se čuje iz medija koji su uvek na sve spremni: „među njima može biti islamista, već zbog toga ih ne smemo primiti“ – kako li se nebo ne sruši na tu gamad što sebe naziva novinarima!), osim što za njima nema potrebe. Jednostavno su bezvredni.

Doba varvarstva

Da ne okolišimo, isti je mehanizam koji gura u glad narode Libije i Iraka, smatra izbeglice „ilegalnim ljudima“, hominibus sacris nad kojima je nasilje dozvoljeno, nerentabilnim živim bićima koji nisu podobni ni za eksploataciju, koji milione mladih baca u ponižavajuću poziciju nezaposlenih u jednom pseudo-radničkom društvu, koji uništava prirodu, truje naše reke, koji otima zemlju od poljoprivreda trećeg sveta, koji nas hrani otrovom, koji uništava naše živote i naše društvene veze… I koji nekoliko kilometara od naših granica baca u more ljude poput nas.

Ime mu je: kapitalistički poredak. Kapitalista Moloh, koji je još destruktivniji kada je ranjen, kao što je Kurc negde napisao: „Astečki popovi koji plivaju u krvi čine se bezopasnijim i humanijim od birokrata koji prinose žrtve fetišističkom globalnom kapitalu koji dostiže svoje istorijske granice“.

A poredak baš i nije u najboljem stanju.

Jer ako bacimo jedan pogled na naš današnji svet, gotovo gnostički kult smrti tipičan za kapitalistički poredak podjednako se javlja u pustošećoj logici „privrede“, kao i u sve krvavijim i varvarskijim simptomima konkurentske borbe. I, pošto nema druge logike do logike proizvodnje vrednosti, tendencije samouništenja se pojavljuju na globalnom nivou, u svakom kutku zemlje. Islamizam, zagađivanje životne sredine, tonjenje čitavih regija u varvarstvo, zatvaranje izbeglica u logore, normalni ljudi zapadnih društava koji se odjednom premeću u masovne ubice, teroristi kamikaze – sve su to samo lica varvarstva, koje nije izazvalo ništa drugo nego kriza kapitalističkog poretka, iz koje se ne vidi izlaz.

Jer, šta će se desiti, kad u jednom trenutku ne budu uspeli da zadrže izbeglice na granicama? Očigledno je da aktuelni poredak nema valjano rešenje za te probleme: logika proizvodnje vrednosti mu ispunjava čitav horizont. Potreba poretka za očuvanjem sistema po svaku cenu upućuje na samouništenje sveta: kolektivni imperijalizam demokratija je ustvari kamikaze-imperijalizam.

Veliki Imanuel Volerstin je (još 1998-e!) prognozirao da kapitalistički poredak, koji postoji pola milenijuma (jer je dostigao krajnje granice svog širenja: odnosno totalitet planete) naginje raspadu usled imanentnih protivrečnosti. Ne možemo znati kada će se to ostvariti, ni kako. Volerstin proriče haotično, prelazno, ratno doba od pola stoleća – kao i to, da je podjednako očekivan loš svršetak cele stvari, kao i neki pozitivan ishod (da kažemo: „socijalizam ili varvarstvo“? No, dobro: recimo tako.)

Treba nam upravo neka vrsta emancipujuće energije, praktični i teorijski program za prevazilaženje kapitalizma, da bismo izbegli poniranje u varvarstvo, čiji su znaci već evidentni na periferiji (dok ih je i u centru teško ne primetiti). U jednoj tako haotičnoj, prelaznoj situaciji: „aktivnosti pojedinaca i grupa u mnogome mogu da imaju veći uticaj na budućnost, nego u normalna vremena, odnosno onda kada jedan istorijski poredak živi urednim životom.“

Hm.

„Peut-être qu’après la victoire ceux qui prendront le pouvoir seront les mêmes

Peut-être qu’on ne pourra jamais rien face à la folie humaine

Mais puisque nous sommes là, puisqu’on voit, puisqu’on vit sur cette terre

Marchons la tête haute, soyons combattants, soyons révolutionnaires”

 

Prevod sa mađarskog: Andraš Juhas i Iskra Krstić

 

Izvor: gerusija.com

 


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Ljevica stavlja netoleranciju na pijedestal

  Što danas znači kada netko kaže da je politički orijentiran “lijevo” ili “progresivno”? Ovo …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

five + eight =