Početna / Kolumne / Gost Kolumnist / Neofeudalizam

Neofeudalizam

 

neofeudalizam1

 

Piše: Radmilo Kračunović

 

U savremenom korporativnom svetu, rahmetli feudalizam je zapravo još uvek živ i zdrav – i duhom i telom.

Pitanje: Koji je to najdugovečniji i najstabilniji ekonomski i društveni sistem u istoriji ljudskog roda? Ne, to nisu ni kapitalizam, ni socijalizam, niti silne diktature. Odgovor glasi: feudalizam.
Feudalizam je bio osnovni politički sistem u srednjem veku (IX-XV stoleće). Taj sistem je, najvećim delom, nastao tako što su vladara/kralja u to doba morile dve silne muke: 1) nije mogao da spreči narod da svaki čas diže bune, 2) nije mogao lako da vodi brigu o celokupnom svom posedu (zemlja, država). Kako bi ti problemi bili rešeni, smišljen je sistem u kome on daje određene delove svoje zemlje (feudi), svojim najvažnijim plemićima, baronima i biskupima, u zamenu za njihovu lojalnost i službu. Seljaci (kmetovi) su smatrani za klasno dno dna, i umesto da je njima davana zemlja u zamenu za lojalnost, oni su bili prisiljavani da je obrađuju a njen vlasnik im je nudio zaštitu. Briljantna ideja, koja je “ubila dve muve jednim udarcem”, rešavajući tako oba kraljeva problema: stekao je tako kontrolu i nad zemljom i nad narodom, podjednako.

Iako konceptualno “briljantan”, feudalizam zapravo predstavlja uvrnutu hijerarhiju vlasti, prava i moći, koja se od monarha spuštala naniže, tako stvarajući isprepletenu mrežu obligatornih odnosa koja je gazila skoro svako zamislivo ljudsko pravo. I tako, sa rastom trgovine i industrije, feudalizam je postepeno utirao put nastanku klasnog sistema kao dominantnog oblika društvenog raslojavanja. Različiti ljudi imaju različito mišljenje o feudalizmu, i njegovo poreklo zavisi od njegovog značenja: usko gledano, feudalizam je sistem u kome slaba centralna vlast distribuira svoju moć preko onih koji je podržavaju. Snaga ovakvog sistema se ogleda u tome da tako delegirana lokalna vlast lokalne probleme rešava daleko brže nego što bi to uradila centralna. Po jednom drugom mišljenju, feudalizam, tj. feudalno društvo, predstavlja vrstu militarističke hijerarhije gde kralj/vladar nudi pojedinačne feude na upravljanje plemstvu, u zamenu za vojnu službu po potrebi (tih “potreba” je u to vreme bilo na pretek). Feudalno društvo je stvoreno sa samo jednim ciljem: da obezbedi sigurnost. Vladari su želeli da osiguraju kontrolu nad svojim sve većim kraljevstvima, baš poput mudrih seljaka koji su obrađivali zemlju za plemstvo i tražili zaštitu od razbojnika, pljačkaša, varvara. Međutim, za obične ljude je to imalo previsoku cenu: zarad sigurnosti, odustali su od slobode.

Džejkob Sloun tvrdi “sve što je bilo staro sada je opet novo”, komentarišući porast uverenja da savremene društveno-političke strukture sve više podsećaju na one koje su postojale u feudalnom društvu, i da se takav koncept može nazvati neofeudalizam. Među stavke za koje on tvrdi da su u savremenom društvu povezane sa neofeudalizmom, spadaju i klasne podele, globalizacija, imigracija, politika otvorenih granica i “neo-korporatizam”.
Skot Pauel kaže da su fundamentalni feudalni odnosi predstavljeni osnovnim oblicima trampe, koji definišu svaki feudalni odnos – “zemlju za lojalnost”. U toj trampi gospodar vazalu poklanja teritoriju (feud) u zamenu za razne vidove njegove lojalnosti. Svaki put kada gospodaru zatreba vojska da brani neki širi cilj, vazal je bio u obavezi da obezbedi danak u vitezovima i vojnicima sa svog poseda; zauzvrat, on od svog gospodara dobija zaštitu svega što poseduje. Ukoliko vazali istog gospodara međusobno ugrožavaju posede jedni drugima, obaveza gospodara je da u tom slučaju arbitrira pa čak i demonstrira svoju vojnu silu ukoliko to bude neophodno. Ovakav tip odnosa je postojao na svim nivoima hijerarhije srednjevekovnog feudalnog društva, od kmetova i zemljoradnika preko vitezova, barona, grofova i vojvoda, pa sve do kraljeva i careva.

 

neofeudalizam11

 

Aglaja, “Moderna feudalna država?”:

– Feudalizam je takav sistem u kome političku i ekonomsku moć drži relativno mala grupa vlasnika kapitala, koji dopuštaju da na njemu radi ili ga koristi masa bezemljaša radi sopstvenog opstanka. Ti bezemljaši imaju malo ili nimalo sopstvene političke moći, ali na taj način stabilizovan sistem njima garantuje skup osnovnih prava. Još od mračnog srednjeg veka, Evropu je činio niz feudalnih država koje su bile izuzetno stabilne tokom vekova, sve dok moć nije polako prešla u ruke sve većih grupa ljudi. Takođe, neka veoma stabilna azijska društva, poput Japana i Kine, u osnovi su bila feudalna.
Osnovni ugovor u feudalnoj državi je saglasnost većine naroda da ostane relativno neobrazovana, nesofisticirana i neambiciozna. Oni će teško zatražiti nešto više od posla kojim će nahraniti, obući i skućiti svoje porodice. Oni očekuju osnovni nivo pravednosti unutar svoje klase, garantovanu zaštitu od strane gospodara, možda i po koju državnu beneficiju – zdravstvenu zaštitu, besplatno obrazovanje, pravo na odlazak u penziju pre smrti (iako sve tri postoje u modernoj feudalnoj državi, one nisu tradicionalno i originalno feudalne). Zauzvrat, vlasnici kapitala smeju da budu bogati, žive ugodno i odvojeno od većine naroda, dokle god povlače poteze koji omogućavaju osnovno izdržavanje bezemljašima. Iako za većinu ljudi ovakav odnos izgledna krajnje nekorektan i ekstremno represivan, on se nedvosmisleno kroz istoriju pokazao kao najuspešniji u smislu čiste dugovečnosti.

Stiv Lavlejs, “Korporativni feudalizam: Kraj nacionalnih država”:
– Feudalizam se razvio u srednjem veku kada su komunikacije i transport bili slabi i nepouzdani. Kraljevi su imali slabu kontrolu nad svakodnevnim problemima širom svojih zemalja, tako da su veći deo vlasti u svojim rukama držali lordovi i baroni. Granice, na kakve smo danas navikli, nisu postojale a umesto njih tu su bili posedi i lojalnost. Tokom vremena, tehnološki napredak je omogućio nastanak nacionalnih država, a nacionalne granice su portale daleko čvršće. Čak i danas, mnogi na stvari i dalje gledaju u okvirima nacija i granica; međutim, vremena se menjaju.
Taj isti tehnološki napredak koji je izgradio nacionalnu državu, sada je vodi u propast. Internet i savremene komunikacije omogućavaju kompanijama da imaju zaposlene i dobavljače bilo gde u svetu. Kontejnerski transport je omogućio proizvodnju robe na najjeftinijim mogućim lokacijama. Putovanje avionom je omogućilo ljudima širom sveta da dožive isto kulturološko iskustvo, na istim referentnim tačkama. To znači da neka firma može da ima sedište u Delaveru, projektuje robu u Kaliforniji, proizvodi je u Kini, preveze je norveškim brodom registrovanim u Liberiji, i prodaje je širom sveta. Tehnička podrška se možda nalazi u Indiji, a rukovodioci mogu da čuvaju svoj zarađeni novac u Švajcarskoj ili na Kajmanskim ostrvima. Sve se to dešava svakodnevno, i posledice toga već počinjemo da osećamo. Konačno, sve to će dovesti do povratka feudalizma. Dok moć multikorporacija raste, ubrzo ćemo videti kako nacionalne države sve više slabe: korporativna oligarhija će postati nova norma.

Apsurdistan Den, “Feudalizam u Americi?”:
– Pojam “feudalizam” nam priziva slike kraljeva u ogromnim utvrđenim zamkovima, vitezove u oklopima koji brane kraljevstvo, siromašne seljake koji obrađuju zemlju od svitanja do sumraka. Feudalizam je bio stroga hijerarhija u srednjevekovnoj Evropi, jedan nadasve represivan politički i ekonomski sistem s početka X, a koji je nestao okončanjem XV veka.
Osim što nije nestao. Feudalizam ne duguje svoj uspeh samo striktnoj separaciji između različitih društvenih klasa, već činjenici da je stanovništvo prihvatilo takav svoj položaj u društvu. Fora koja prodaje “Američki san” glasi: dugotrajan naporan rad omogućava čoveku da izdržava svoju porodicu i dozvoljava mu da uživa u svim pogodnostima kućevlasništva. Ali, i kmetstvo je najčešće definisano kao sistem gde su ljudi vezani za zemlju na kojoj rade kako bi otplatili poreze svojim gospodarima…
Da malo ubrzamo stvari i prebacimo se u moderna vremena. Svako iole inteligentan mora da se zapita: Zato radim to što radim, gde radim? Deo nas u dubini duše zna da još uvek radimo zbog onog popriličnog bonusa kome se svi zaposleni u industriji nadaju krajem godine. To je onaj bonus koji će nas jednog dana osloboditi stega tiranije korporativnog ropstva, omogućiti nam da uradimo nešto daleko prijatnije, poput vođenja sopstvenog biznisa ili investiranja u posao nekog drugog. U osnovi, to će nam garantovati slobodu da jednog dana živimo svoj život po sopstvenim pravilima, a ne da zaglavimo na poslu do ranih jutarnjih časova ili vikendom, ili da robujemo služeći druge. U stvari, teško da bilo ko od nas kapira da je svoj život potpisivanjem ugovora pretvorio u kmetstvo. “Ali, ako ništa drugo, ovaj posao mi je pružao najbolju šansu da se oslobodim tog savremenog ropstva…”
Neko je jednom rekao: “U savremenom svetu, korporacija je gospodar a većina zaposlenih je izgubila osećaj robovanja baš poput srednjevekovnih seljaka koji nikada nisu ukapirali da su kmetovi.”

Ras, “Korporacije su manifestacija feudalizma”:
– Nasuprot uvreženom mišljenju, u korporacijama nema ničega modernističkog. Štaviše, one su naslednici fenomena feudalizma.
Korporacije vuku korene iz srednjevekovnih esnafa i monopolskih prava. To pravo se takođe naziva i “istraživanje i registrovanje patenata” i nema blage veze sa proizvodnjom dobara i pružanjem usluga. Posedovalac tih prava, koji je obično bio neki kraljev rođak, pod milim bogom nije radio ništa. Dakle, korporacije su bile samo nova forma nastojanja elita da održe svoje feudalne povlastice u XIX veku. Kako Ted Nejs tvrdi, slabo je poznato da, dugo posle donošenja američkog Ustava i usvajanja Zakona o ljudskim pravima (Bill of rights), mnoge aspekte odnosa poslodavaca i radnika uređuju strukture opšteg prava koje i dalje forsiraju principe privilegija i hijerarhije nastale u feudalnom društvu poznog srednjeg veka.

 

neofeudalizam

 

Politikolog Karen Oren pojašnjava:
– Originalne gospodare, uglavnom zemljoposednike, odavno su pregazili biznismeni i menadžeri. Međutim, stare privilegije još uvek opstaju i prenose se gotovo netaknute na njihove naslednike. Moć poslodavaca nad zaposlenima se smatra za strogo privatan odnos, u kome nije nužna primena normalnih ustavnih prava. Prema tome, zajedničko pravo dopušta određene izvršne mere koje su neprihvatljive u drugim sferama društvenog života. Upravo to predstavlja atmosferu u kojoj je feudalna praksa preneta u moderno doba nominalnog kapitalizma i demokratije.

Retki su politički sistemi koji su pokazali prilagodljivost i dugovečnost feudalizma. Taj sistem zasnovan na ličnim odnosima, lokalnoj upravi i ustanovljenoj hijerarhiji, pokrivao je nekoliko kontinenata tokom više od 1500 godina. Feudalizam je nastao na praksi, presedanima, estetskom i vrednosnom kodu, koji se razvio u “viteštvo” na Zapadu tj. “bušido” na Istoku. Lin Nelson smatra da je feudalizam nadmašio mnoge vekove, tako da čak i u savremenom društvu postoje institucije koje su zadržale jake feudalne elemente. Treba uvek imati u vidu osnovne karakteristike feudalizma, one lako uočljive, koje su prenete u savremeno društvo.
Viktor Bejns smatra da je savremeni život izgleda “de-evoluirao” u jedno čudno i teško definisano stanje ekonomske egzistencije:
– Ukoliko ste bogataš ili vlasnik uspešnog biznisa, možda će vam biti dobro (u ekonomskom smislu). Međutim, ako ste pripadnik nekadašnje srednje radničke klase, biće vam daleko lakše da se prepoznate u pitanjima poput “Šta se dođavola desilo sa radnim mestima? Gde su nestala? Od kog sranja ćemo sada da živimo?”
Sve su to pitanja koja mnogi danas postavljaju. Toliko o štednji za penziju – ljudi se danas trude da prežive od nedelje do nedelje, iz meseca u mesec. To je to neimenovano stanje ekonomske egzistencije: feudalizam modernog doba.

Izvor: GRAĐANSKI KRUG

Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Vlasti u RH se mijenjaju, a problemi ostaju i gomilaju se

  Kad sam postao potpuno svjestan da će Kukuriku koalicijska vlada sa Zoranom Milanovićem na …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

sixteen + fourteen =