Početna / Istaknuto / Oplimpijske igre ili nastavak rata drugim sredstvima

Oplimpijske igre ili nastavak rata drugim sredstvima

vaterpolo

 

Piše: Zlatko Jelisavac 

Na nesrećnom, brdovitom Balkanu, tokom celih olimpijskih igara u Riju, osećala se napetost, prestiž pobede, prestiž medalja. Ponekad je delovalo, ovde u Srbiji, da smo u Brazil otišli samo kako bi pokazali da smo bolji recimo od Hrvatske, a da ne spominjemo reprezentaciju Kosova. Ni sa druge strane nažalost nije bilo mnogo bolje, te nam zapadni susedi nisu ostajali dužni, štaviše upravo se potencirala ta priča o prestižu i nadmoći: neka su oni bolji od nas u košarci i vaterpolu, ali mi smo osvojili više medalja…

Nije teško uočiti tzv. nacionalnu strategiju (da ne kažem nacionalističku) koja sa sportom ima veze koliko i potpisnik ovih redova sa bacanjem kladiva. Sportisti, bilo hrvatski ili srpski, pokazali su više puta na borilištima da su fer i korektni, to jest da nisu opterećeni tenzijama koje su im nametali nacional-stratezi. Sa druge strane, ljudi koji su na ovim prostorima, u kafićima ili u svojim dnevnim sobama pratili olimpijske igre, uglavnom su sportska takmičenja doživljvali kao nastavak rata drugim sredstvima. U stvaranju takve atmosfere nacional-stratezi imali su uspeha.

Interes svake vlasti je da uspehe sportaša pripišu, na neki način, i sebi i tako ušićare neki poen kod građanstva, a u našim krajevima je ovo hvaljenje vlasti – uspesima sportista, dovedeno do karikature. Pa se tako sportaši i sportiskinje proglašavaju herojima i najboljim sinovima i kćerima svojih naciona, dočekuju se organizovano na aerodromima pri povratku, priređuju im se velike svetkovine na gradskim trgovima, organizuje se prijem kod predsednika, političari se naprosto utrkuju u tome ko će pre pozdraviti i pohvaliti uspešne sportiste… Uspeh sportista se prikazuje kao uspeh države, uspeh nacije, uspeh vlasti…

A kada prođe slavlje i parada, kada se spuste zastave i život uđe u uobičajen tok, vlasti i političari nastave po starom, to jeste do sporta i sportista im je stalo koliko i do preklanjskog snega, osim ako se može gdegod okrenuti neki dinar kroz fudbalske ili košarkaške timove – tu vidimo kako razne političke kreature već dugo godina drže primat, mada često sa sportom nemaju ama baš nikakve veze; hipokrizija vlasti je ovde na delu u punom sjaju.

A olimpijski duh ili duh olimpizma je ono što bi trebalo da održava “večiti plamen” samih olimpijskih igara. Dakle, nisu toliko, ili barem ne bi trebale biti, bitne medalje i odličja, već je važan sportsko-takmičarski duh koji se izražava kroz čuvenu olimpijsku krilaticu: važno je učestvovati! No, sami smo svedoci kako se na ovaj duh zaboravlja i kako prestiž nagrada postaje nosilac ili vodilja u sportskim takmičenjima, a kada se tu još umeša politika, biznis i nacional-strategija, onda stvari počinju da gube vezu sa izvorom događanja.

 

košarka

 

Uglavnom je svima dobro poznata činjenica da su stari Grci zaustavljali međusobne sukobe zbog olimpijskih igara… Voleli su da se takmiče i igraju više nego da ratuju, mada ni u veštini ratovanja nisu bili nimalo naivni, naprotiv. Olimpijada je u Staroj Grčkoj bili svetkovina posvećena bogovima, pa samim time i neprikosnovena svetinja, gde su se takmičili najbrži, najsnažniji i najizdržljiviji, a pobednici su tretirani kao polubogovi.

Koliko je Grcima olimpijada bila bitna govori nam još jedan fakat: oni su i vreme merili prema olimpijadama! Dakle, kada su opisivali neke događaje i želeli da ih stave u vremenski kontekst onda bi Grci posezali za olimpijadama: desilo se te negde između druge i treće olimpijade… Dobro, uzimani su u obzir i velike bitke, sa Persijancima na primer, pa su i one bile vremenski reper na koji se pozivalo kako bi se događaji opisali i u svom temporalnom određenju.

Antički Grci nisu bili „opterećeni“ vremenom kao mi danas, štaviše njihova predstava vremena je bila bitno drugačija od ove savremene; na vreme se gledalo kroz vizuru večitog kretanja jednakog, što nije imalo samo filozofsku konotaciju već i jedan opšte-životni stav. Vreme za Grke nije predstavljalo neko progresivno proticanje već ponavljanje zatvoreno u celinu beskonačnosti.

Olimpijada je bila, u staroj Grčkoj, svetkovina veštine, mesto dokazivanja hrabrosti i snage, ali i časti. U zemljama ex-Jugoslavije, pokazuje se, duh olimpijskih igara je odavno umro, a jedini zajednički imenitelj je osećaj beskonačnog ponavljanja, ali ne vremena već primitivizma.

Izvor: autonomija.info

 


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Ljevica stavlja netoleranciju na pijedestal

  Što danas znači kada netko kaže da je politički orijentiran “lijevo” ili “progresivno”? Ovo …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

6 + 9 =