Početna / Istaknuto / Ovako je počela revolucija

Ovako je počela revolucija

evo kako je to bilo

 

Žena je vodila kuče, malo, belo, pudla li je, bišon li je. Druga žena iza njih je vodila dvoje dece, po slobodnoj proceni od tri i šest godina. Kuče je zastalo da zapiša ćošak, povodac se rastegao, mlađe dete se saplelo i palo, a starije dete je naletelo na njih i takođe se saplelo i palo. Deca su vrištala svako za sebe, a dve žene jedna na drugu.

Jedan luksuzni auto stranih registracija se zaustavio, jer je vozaču to privuklo pažnju. Pošto se naglo zaustavio u njega se zabio jedan sasvim običan auto, ali tako jako da je odmah počelo da curi ulje iz motora. Obojica su odmah izašli da se pesničaju, ali su se okliznuli na ulje i pali. Drugi koji su pritrčali da ih razvade, takođe su se okliznuli i pali. To je izazvalo pažnju prolaznika i očas se skupila gomila.

Neverovatna je činjenica da je upravo u tom trenutku Ministar unutrašnjih dela krenuo u jedan od najluksuznijih restorana, ulicom koja se ukršta sa ovom. Odmah je konstatovao da to nije njegova nadležnost, već Ministra za vanredne situacije i otišao. Ovaj je pak, telefonski konsultovan, jedva dočekao da čuje da je u to umešan i neki inostrani faktor i uputio na Ministra inostranih dela. Dotični je kao što mu i priliči bio negde drugde.

U međuvremenu je gomila ljudi veoma narasla.

Sve se to dešava u najužem centru Beograda, na površini ne većoj od jednog kvadratnog kilometra, a na potezu od ‘Silikonske doline’ do Saborne crkve. ’Silikonska dolina’ je jedna ulica na obodu užeg centra, sa oko sto kafića u kojoj je svake večeri na ponudi najširi izbor silikonskih sisa svih oblika i veličina. Saborna crkva nudi nešto sasvim drugo.

Sve bi možda krenulo drugim tokom da se iz zgrade ambasade Grčke, koja je u istoj toj ulici nije odjednom pojavio Varufakis. Prvo su ga zapazile silikonke, ali je on samo odmahnuo rukom i žurno, krivudajući iz ulice u ulicu krenuo uzbrdo prema tom najužem centru. To se odmah raščulo po Dolini i momci iz svih kafića, a možda najviše iz ‘Brat Fidel’ i ‘Brat Che’ krenuli su za njim. I tu se oformila prilična grupa, ali kad se spojila s onom iz početka priče nastala je jedna respektabilna gomila. Svi su pošli i dalje uzbrdo ulicom Kralja Petra, koja se nekad zvala ‘7 Jula’ i tu se odmah desno nalazi Bajrakli džamija, ali je bila zatvorena jer je muftija više voleo da bude ambasador u jednoj islamskoj državi, pa ona sad manje više zvrji. Izbeglica nije bilo.

Kad se masa popela do Vasine ulice, Yanis je tu malo zastao kao da čeka nekog. Dolazila je jedna grupica iz pravca Filozofskog fakulteta i samo su stariji uspeli da prepoznaju da je među njima profesor filozofije Antonio Negri. S druge strane iz pravca Kalemegdana dolazila je jedna grupa koja je samo ličila na turističku. Tek kasnije se saznalo da su se u njoj nalazili Andreas Baader, Gudrun Ensslin, Ulrike Meinhof, Horst Mahler, Jan-Carl Raspe, Holger Meins, Astrid Proll, Beate Sturm, Brigitte Mohnhaupt. Oni jesu dosta putovali po svetu, ali ne baš turistički.

badermeinhof

Pozdrav bez mnogo razgovora. Kad se savlada ta uzbrdica dolazi se do najglavnije od svih glavnih ulica sa koje se pruža pogled na Narodnu banku, Sabornu crkvu i Patrijaršijski dvor.

Predstavnike MMF možete bilo kad da zateknete u toj banci, tako da uopšte i ne morate da planirate neki tajming. Varufakis se zadržao vrlo kratko. Negri je uglavnom ćutao i samo bi povremeno pokretom glave nešto odobrio ili ne. Odnekud, nije odnekud, nego iz Cara Lazara gde ona prestaje, jer nailazi na Kralja Petra, pojavila su se tri BMW (u Nemačkoj jedno vreme poznata kao Baader Meinhof Wagen) sa zatamnjenim staklima i Ulrike je ceo prisutni sastav MMF utrpala u te vagone i odvezli su se u nepoznatom pravcu.

Na licima im se video strah, iz čega se moglo zaključiti da ti ljudi imaju bar neku emociju.

Masa je bila negde pri vrhuncu zadovoljstva i složno je uzvikivala ‘Evo vam kurac’. Drugi, koji se lakše izražavaju likovno nego verbalno pokušali su isti da nacrtaju na zgradi banke, ali je tekstura kamene zgrade toliko nezgodna za grafite, da su prostor za svoje izražavanje morali da potraže na zgradi ckrve. Tu se odjednom ukazalo mnogo manjih i jedan ogroman. Odmah tu s desne strane je velelepna zgrada osnovne škole ‘Kralj Petar’ koja se nekad sigurno pogrešno, čim je to promenjeno, zvala ‘Braća Ribar’ i ona sa te strane zaklanja pogled na ambasadu Francuske, koje je jedno od najlepših zdanja u Beogradu. Deli ih samo veliko školsko dvorište. Sa teritorije Francuske se orilo:

Aux armes, citoyens !
Formez vos bataillons !
Marchons, marchons !

Kako se kolona polako spuštala prema Patrijaršijskom dvoru videlo se da dvorani nisu utekli. Sva blindirana vozila su bila tu. Nisu se nadali. I opet je Toni samo klimnuo glavom i Andreas ih je sve izveo. Ne može se smatrati baš nekim posebnim nasiljem ako nekome skinete kapu i mantiju. Zlatne krstove, teške kao lubenica su sami skidali. Mobilnim se teško uspostavlja veza s bogom, a druge veze s njim nisu imali. Andreas ih je potrpao u njihove BMW. Onako polugole, jedne na druge i nisu se bunili. I ta je kolona otišla u nepoznatom pravcu.

A na licima im se video strah, iz čega se moglo zaključiti da i oni imaju bar neku emociju.

Izgledalo je da je predstava završena. Narod je već i time bio prezadovoljan, a onda se desilo nešto spektakularno. Sigurno je i tada neko klimnuo glavom i Patrijaršijski dvor i Narodna banka su poleteli uvis. Milijarde novčanica poletele su u nebo kao kad je neka velika završna fešta, kao na zatvaranju Olimpijade ili slično. A onda su poleteli zlatnici i ljeskali su se zlatnožutim bojama. Milijarde. Među novčanicama bilo je i flajera na kojima je bio deo teksta iz brošure koju je svojevremeno napisao Andreas Bader:

„Kapitalistički sistem nikada ti neće dozvoliti da uživaš u privilegijama koje imaju bogati. Moraćeš da se sam snalaziš. Uzmi od bogatih!“

Tako ta priča izgleda u narodnom predanju, bar kako je do mene dospela. Počinje jednim trivijalnim događajem, a u samo par koraka završava revolucijom.

Priče koje se prenose s kolena na koleno imaju tu osobinu da im se stalno nešto oduzima i dodaje. U jednoj drugoj verziji nije bilo tih inostranih likova, nije bilo ni kučeta. Sunce ja na zalasku tako čudno osvetlilo grad, da su se odjednom svuda vrlo jasno videle te utvare koje žive među nama, za koje znamo da nam uništavaju život, a koje se obično u strahu mimoilaze. Odjednom su se ljudi odlučili da se s njima sudare.

Narod se sam organizovao i uzeo ono što mu je prevarama oteto, te mu dakle pripada.

evo kako je to bilo 1


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

VOJISLAV ŠEŠELJ: Tužiću Keleminca i A-HSP! Mi smo lojalnost Trampu iskazali pre! To je naš patent!

  Još se euforija marširanja A-HSP-a centrom Zagreba nije ni stišala, a iz Beograda je …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

18 + 16 =