Skitnica

blažopiše: Blažo Davidović

Skitnicama teško nešto možete narediti. Ne slušaju.Kad bi slušali dobro, ne bi bili skitnice, znali bi se umiliti, odlično bi moljakali, glasali kako treba, birali po narudžbi, bili bi komforno skućene ulizice. Tako je i sa psima. Ako je skitnica, neće doći kad ga zovete i mamite nekom čajnom kobasicom, ne vrti repom kad se vama svidi, ne laje na mjesec, ne laje sela radi, svojeglav je i slobodan, redovno preplašen, sladak i prljav. Takav je bio i Maximilian von der Gondhauzi.
Nije bio mješanac, o ne…Zamislite da vas netko zove mješancem ? Vaši roditelji se umiješali ? Maximilian von der Gondhauzi nije imao pedigre, jer nije imao gazdu.Po ni jednoj fizičkoj karakteristici nije bio spektakularan pas, oko kojeg bi se otimale dokone dame potrošačkog društva, ne bi ga čak pogledale ni nevladine udruge za zaštitu životinja.
Maximilian von der Gondhauzi nije bio životinja.

A radio je kao pas. Umarao se kao pas. Stalno je imao neka posla. Vrtio se sa nekim psećim ciljem, meni nepoznatim, tako da je svako naše druženje i javljanje bilo kratkotrajno, u prolazu.
Ime sam mu dao baš takvo jer sam želio da se barem na tren osjeti plemićem. Spustio bih ruku blizu zemlje i tako je, da je on vidi, da mu je na oku, polako približavao njuški. On bi se spustio, sav prepadnut, nekako naelektriziran, i tako me čekao, na jedvite jade. Nije navikao. Nikad ga nisam nazvao Max, nikakve skraćenice nisu dolazile u obzir :
– Pa dobro, di si ti,Maksimilian von der Gondhauzi,budalo jedna, kudrava…Opet skitaš, je li ?

A bio je kost i koža. Smeđa dlaka, rane po leđima. Nije život balet, nego boks, rekao bi Maximilian von der Gondhauzi svojim očima.
Jer, govorio je pogledom.
Nešto bi kod mene pojeo, nekad i popio vode iz metalnog tanjira, malo se zavrtio i – otišao.
Seljani su ga zvali Džeki. Svaki pas je Džeki. Kao što su krave Šarulje ili Medulje. Za mene nije bio Džeki, jer nije bio običan.
Ni čovjek nije običan.
Kad sam naišao na njegovo mrtvo tijelo, na ulasku u auto- kamp, u jednoj jutarnjoj šetnji, za koju sam mislio da će me smiriti, pošto sam gledao u zemlju, u noge, i ubijao sjećanja, brzo sam pobjegao. Zaledio sam se, blokirao nekako.

Da li ste ikad imali mrtvog psa na rukama ? Grozota, strašno nešto…Tada je počela i kiša. Što ću sa njime, gdje, kako ?
Mokar od kiše, psovajući jer nemam sedative u džepu, podigao sam ga sa zemlje i desetak metara dalje položio na travu. Odem po auto, vratim se, zamotam ga u deku, stavim na prvo sjedište.
Plakao sam.
Nikome on nije smetao. Ni kapi krvi od njega.

Par kilometara dalje ima proplanak, sa kojeg puca pogled na more. Sa mokrom cigaretom u ustima kopao sam histerično. Fobično. Paranoično. Mislio sam da će Maximilian ustati i ugristi me sto dvadeset i dva puta.
Za sve što su mu napravili. Psi sa pedigreom i ljudi.
Kopao sam oštrim čekićem. Sjetio sam se u jednom trenu onih malih ašova koji su me okruživali u inžinjerskom puku ondašnje JNA. Nemaš pojma šta se sve i koliko brzo, kad si lud, može iskopati njime.

Maximilian von der Gondhauzi počiva ispod visokog bora. I gleda more.
Kad sam se vratio kući, znaš, pročitao sam tvoju poruku. Kakve li konicidencije. Onako mokar, zadihan, užasnut… Čitam kako tvrdiš da sam bezdušan i beskoristan.
Uvijek se tako nešto desi.
Netko je Džeki, a netko Maximilian von der Gondhauzi.
A potpuno sam siguran u to da će me netko pokupiti, i bit će kiša, i zakopat će me negdje, ispod tamarisa, da šutim sa morem.

Jer, i ja sam miješanac. Nemam pedigrea, skitam uokolo i loše slušam.

( Maximilian von der Gondhauzi ) – časopis Književna Republika


Facebook komentari

Kontra Portal

Portal svih onih koji žele nešto reći!

Provjeri i ovo

Ljevica stavlja netoleranciju na pijedestal

  Što danas znači kada netko kaže da je politički orijentiran “lijevo” ili “progresivno”? Ovo …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

nine − 4 =